Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

208 жив. ЖИВАНОВИЋ

да се каже, да Министарство не може улазити у питање о помиловању, пошто је оно покренуто после јутрос поднесене оставке.

Све, дакле, што је од јутрос до саду посебним случајевима било, беше ресумирано у свој трећој оставци коју писац напише, а сви министри потпишу. И Вукашин то однесе, а остали чекаху. |

Вукашина није било. Њега су држали у двору. Место жељно очекиване разрешнице, по одласку Вукашинову, дођоше из двора два хитна писма од деж. ађутанта: једно, на Министра правде Ђ. Стефановића, а друго на писца да одмах (неколико пута подвученој иду у двор. Писцу не би пријатна ова почаст. У друштву би одмах протумачено, да су позвати узети у какву комбинацију; а то опет беше као неки сигнал да је са досадашњим Министарством свршено. И док су се сви остали другови радовгли, позвана двојица, хладна срца одоше у двор. То је било око 6 сати по подне.

Кад су позвани министри тамо дошли Краљ је био у „билијарској соби“ (десно, до предеобља) Ту беху: Вук. Ј. Петровић, генерал Милован Павловић и генерал Димитрије Цинцармарковић, заступник Команданта активне војске, за одсуства Краља Милана, па је, по свој прилици с тога, био за све време ове кризе у двору под неком врстом почасне присмотре. Мислимо, да је од овог тренутка такав положај биом Вук. Петровића као заст. Председника Министарства, све до образовања новог Министарства, чак 12. јула, када је и старо „неверно“ и „издајничко“ Министарство било коначно разрешено.

Претпоставка осталих министара, да су двојица позватих били кандидати за неку нову владу била је тачна. И доиста су одмах по доласку настале сцене убеђавања и наваљивања с једне и одбијања с друге стране, нарочито на писца, док је стари дисциплиновани чиновник Ђ. Стефановић само бутао.

Сад се Краљ баци на писца свом тежином, засипајући га питањима: шта мисли» хоће ли Истичући своју живу жељу да баш он (|) уђе у кабинет и непрестано је наваљивао да се изјасни. А писац то, опет, није могао.

Сад је настало оно, што се увек дешава, кад неко хоће да је услужан на туђ рачун; а у овом случају, кад је у питању један Краљ, таква услужност присутних била је у толико виднија. Оба присутна генерала: Д. Цинцармарковић и Мил. Павловић а за њима и сам заст. Председника Министарства — који у име другова „разрешаваше“ писца на случај његова пристанка — похиташе да „утврде пазар“, изјављујући, и без даљег пристанка, журно и допадљиво: „Прима се, прима се Гг. Живан !“

Писац је ћутао и размишљао као о чуду, шта да се ради!

„Прима се, прима се господин Живан!“ прихвати и Краљ и ејосептасћно, и као да о томе не може више бити поговора, они без датог му пристанка, одмах затим приђе писећем столу и тек сад пред нама с. р. стави своју одлуку на полеђини наше оставке: да је уважава, стим, да ће неке од чланова досадашње владе упо-

|