Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

210 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Рукопису прокламације — коју је Вук. Петровић у оригиналу, место у препису, послао у Држ. Штампарију да се сложи и штампари је, ради бржег рада, исекли на делове — недостајало је једно место, један ред, који са претходним чини једну смисаону целину; но и тај је ред био ипак сложен у „ревизији“ и то истакнутим словима, и означаваше да је избраница Краљева: „Госпођа Драга, ћерка покојног г. Панте и г-ђе Анђе „Луњевице“. Писац је просто послао ревизију Прокламације у Држ. Штампарију; а Краљ је желео, да се објави, сему „Срп. Нов.“ и особеко.

Но да се вратимо на даљу радњу, у којој је главно трудба краљева да се што јаче обелижи у свом новом положају, као срећан младожења, и да уједно образложи свој необичан поступак. У исто време, из овога што ће доћи, видеће се, да је Краљ све припремио из потаје — и то баш за дан 8. јула, када се све ово н одиграло.

Таман се беше свршило са оставком владе д-р Владана Борђевића, и сви — Краљ, Вукашин, оба генерала, Цинцармарковић и Павловић, Ђ. Стефановић и писац — бејаху у „билијарској соба“, кад у исту уђоше: Председ. Народ. Скупштине Сима Несторовић; Потпредседник Скупштине Драгомир Рајовић и познати истакнути посланици из народа: Никола Радовановић из Чачка, Петар Катић из Трстеника и Радован Милошевић из Жаркова. Они су сви били, како се после сазнало, непосредно по наредби краљевој, преко маршала дзора позвати, да се у одређени дан и сат јаве у двору. И они су, сваки из свог краја, дошли тачно кад треба. Прошевина је била свршена и сад ови представници Скупштине, имали су да чују резултат и „радосну вест“.

Пошто су се здравили с Краљем, они су тек имала да чују за што су дошли. Краљ узе им говорити: како су они давно износили своје жеље, као жеље целог народа, да се ожени, како је испунио ту жељу „и испросио сам себи друга, а земљи краљицу, по свом избору“. За тим је Краљ говорио о страним принцезама, великих и малих дворова, од којих прве неће у Србију, а друге, „не би нам донеле ништа, сем туђинских обичаја“ и њих опет Краљ није хтео. Најпосле, Краљ именова своју заручницу. Председник Скупштине, који је дотле одобравао краљев говор са: „срећно Господару!“ и т. д., кад Краљ рече да је испросио: Госпођу Драгу, ћерку Панте Луњевице а унуку Николе Луњевице, савременика и побратима Милоша Великог — Сима Несторовић ће, чудним неким тоном, рећи: „Е, није ми позната!“ А кад је Рајовић убацио осорно питање: „Биће да је она знатно старија у годинама од В. Величанства>“ Краљ је то потврдио, и одмах је досетљиво додао: „Али и то је обичај Српског народа, а ја се ни у томе нећу од народа одвајати...“ Сад их је Краљ позвао да се ижљубе и пољубише се; а они му честиташе. Одмах за тим пошло се на вечеру, а посланицима је речено, да ће их Краљ сутра представити својој вереници.

После вечере послужена је кафа у главној сали, и кад је разговор узео маха, Краљ позва: генерала М. Павловића, Б. Стефановића и писца, и водећи их у свој кабинет за рад (на ћошку),

Ерани зе. 5љ ==