Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

СУМЊИВИ ЗНАЦИ ПРЕД ЖЕНИДБУ 218

лећим гласом рече: „Али, молим вас, да останемо при овоме“. „Нећемо ваљда одрицати“ одговори чврсто Христић, и сви са том последњом речи старчевом оставише двор, и по мраку одоше сваки својој кући. Писац удари тихом „Крунском улицом“ заједно са Дамњаном Поповићем (који је имао бити Мин. грађевина) који, пола у шали пола у збиљи исприча, како је данас, службено, као кежурни ађутант, био на прошевини краљевој, а за тим се вајкаше са неочекиване и несносне почасти, да уђе у министарство. Но овај излазак писца из много загушљиве дворске атмосфере, и после борења од неких скоро двадесет сати, учинио је, да је и физички и морално дахнуо душом, у пуном смислу те речи.

Било је близу три часа по пола ноћи, кад је писац стигао кући својој у улици Св. Саве, сломљен, уморан. Али и сам данашњи и ноћашњи догађај дејствовао је својим тешким моралним притиском, и ма како га се човек отресао, он је стајао у свести и није давао мира и одмора! Па да је писац сам бар жртва свега тога. Одавно већ цео народ наш живи као у неком вратоломном роману, а појединци су били само играчка судбине. Тако и писац, јер како бии он могао бити неки изузетак» Увучен у ужи круг чланова владе, он је тек осећао ударце судбине јако и непосредно.

Али је ваљало и тој судбини показати једном, да и она није била свемоћна. И писцу се ваљало отргнути од ње.

Изишавши из двора, било је писцу као да је изашао из неког затвора и добио своју слободу, ону најлепшу од свију: слободу самоопредељења! Дошав на своје домаће огњиште, код својих милих и драгих, осетио се ону своме најачем граду. Ноћ је била непроспавана, али није била узалудна. У њој је сазрела пишчева одлука, или боље рећи, она је изашла на чистину, ослобођена од свега и свачега.

Но писац сматра за дужност да учини још једну напомену. Гледајући јуче неке од Министара, како су се — да ли из страха ед Краља Милана или иначе — трудили да намеру Краља Александра спрече, или је у таквом свом надању бар тренутно омету: писца је цела ова недолична авантура краљева оставила потпуно хладна. Он је видео, да је све што се догађа тако неприродно и болесно, да ту нема управо шта да се спасава. У све, што је Краљ радио, уплео се био неки невидљиви прст судбине, која је гурала у неки мрак и неизвесност.

„И што ћу ту јаг“ Тако се питао писац пошто је се једном већ, заједно са осталима, ослободио сјајне беде и невоље, у коју је, под необичним приликама, ушао прошле године, и заједно са есталим друговима, у приликама врло тешким, таворио неких једанаест месеци. „Је ли моје — питао се писац даље — да подржавам и својом сарадњом омогућавам један необичан брак“, за који се видело, да ће по својој и физичкој и моралној и монархичној и династичкој страни стајати у Европи као неки монструм р Треба ли га подупирати својим, ма и пасивним присуством, кад већ ни цела једна влада, ни њени чланови посебно не беху те среће да га спрече»