Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

214 - жив. ЖИВАНОВИЋ

Одговор на сва ова питања беше чист и ведар, као нови дан који освиташе: Не и нипошто!

Патњом душевном, коју је писац проживео ову ноћ, беше ова одлука освештана. Све што после ње дође, биће боље од уласка у „Свадбено Министарство“, коме је писац синоћ — бранећи се од уласка у исто — први дао то име, које ће му и у историји остати.

И тако: одлука беше пала. Остало је само и да се изведе. На то се није имало дуго чекати. Час састанка у двору није био више далеко.

Било је нешто мало прошло 9 часова (у недељу 9. јула) кад је писац ушао у двор. Упутише га без пријаве у Краљев кабинет за рад. где су министарски кандидати ноћас били, и у коме беху већ: Н. Христић, Ђ. Стефаковић, Милов. Павловић и Дам. Поповић,

Краљ, који је могао кроз прозор видети ко на „жандгрмску капију“ пролази кроз двориште, чим писца спази да из предсобља долази, изађе му у предњу („првоаприлску“) собу на сусрет, и пре но што би се писац помешао са осталом господом, ослови га Краљ: „Господине Живане, ту је г. Мијушковић, идите ви прво код њега и мало га ви припремите, пре него што га позовем“.

Писац не пође. Беше мучан, одсудан тренутак, али се морало изићи пред Краља са истином. „Величанство, лако ћемо за г. Мијушковића, прво да видимо шта ћемо са мном...“ Краљ погледа као чудећи се, а писац наставља: „Ја молим В. В. да ме разреши од синоћне своје намере и од уласка у ново Министарство...“ рече писац гласом, који је одавао и његову тешку ситуацију, каои његов физички умор, јер још од јуче у јутру, он не бејаше нашао мира и физичког одмора.

Сад је био ред на Краља да се замисли. Он, без сумње изненађен овим, напусти Мијушковића, и окрете у свој кабинет, који стајаше отворених вргта, а писац за њим.

На велико пишчево изненађење, госп. Христић, поново упитан, одговораше избегавајући, молећи по свом обачају тихе и споро, али и одлучно, да га Краљ поштеди. Христип се позиваше сад на своју старост (он тада беше превалио осамдесет!). Још одлучнији одговор следова од генерала Милов. Павловића: Уверавајући, да је „готов да за Краља и живот свој жртвује“ ; али, додао је: „Где се тиче ствар између оца и сина, туја не могу, Величанство, улазити!“ рече генерал, а то рече на примедбу Краљеву: да он као војник има да прими што му се пружа. Остали ћутаху, ваљда су се изјаснили били пре пишчева доласка. Писац бејаше изненађен. Настало дакле беше опште одступање: Све једно, из овога или онога разлога: преко ноћ је у свију сазрело мишљење, да у ову владу не улазе.

Али сад настају пишчеве муке. Краљ му се окрете н ослови га, а уједно се упути натраг у „првоаприлску собу“ обавештавајући писца, да се прими. Идући за њим, остајао је писац, при својој молби; али Краљ не хтеде ни да чује. Како је ово гласно спора-