Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

СУМЊИВИ ЗНАЦИ ПРЕД ЖЕНИДБУ 915

зумевање било Краљу, можда, незгодно у близини осталих, Краљ у говору напред, а писац за њим, те у „Источњачку салу“, кроз једну „завесу“ састављену све од стаклених плоча везаних жицом.

(Оно, што је даље настало, није било више ни разговор, ни споразумевање, какво би оправдавала озбиљност положаја. То су биле сцене, које писац никад неће моћи заборавити; јер је то можда био његов најтежи дан у животу — тежи но што му беше, кад је, за време првог рата (5. августа 1876) у једном сукобу с Турцима, око шанца на „Голицама“ више Рашке на граници, остао само сам у томе шанцу, а по том наголој рудини, међу две војске и две убојне линије, чији су обострани куршуми летели преко њега, а турски око њега, парајући земљу, и када је писац у опасном момевту, гласно сам себи рекао: „Ех Живане, сад ваља погинути!“

Довољно је да се каже, да је с Краљем провео сат и четврт тако рећи у рвању. Краљ је у све живљем темпу говорио, час је ишао натрашке пред писцем, час га је потискивао пред собом. Обиграли су тако сваку групу намештаја, прво у „источњачкој“ па после у главној сали (где је балкон). Шта све није за то време изговорио Краљ Александар, само да писца приволе на улазак у Министарство „Ја сам обећао мојој вереници (и показа ми њену већ једну донешену повећу фотографску слику, у раму обешену међу ликове предака Обреновићевих у главној сали)... ја сам јој обећао, да ћу јој данас у !1. сати представити прво Министарство, а ви ми сад све то кварите!“ „Ама, ја ћу да спакујем моје куфере и отићи ћу с Драгом куд било, у неко мало место и тамо ћемо живети, мени и онако мало треба“ говорио је даље Краљ. „Има Обреновић преча посла, но да пакује куфере“, био је пишчев одговор, поред сталног и упорног брањења од уласка у Министарство. „Ко вас је наговорио на тор“ питаше сад Краљ, и писац му истину рече, да се од одласка синоћ није ни с ким, ни од остале тосподе (што чекаху у кабинету) ни иначе видео. „Да није то учинила ваша госпођарг“ питаше даље Краљ, у оној мећави од сваковрсних питања. Краљ је погађао пишчевог јединог, у том критичном моменту, саветодавца, који је без политичких претензија, имао правилно мишљење о овоме. На то писац Краљу одговори: „Моја се жена не меша у политику.“ „Да се не бојите кога, да уђете у Министарствог“ питаше даље Краљ, ваљда циљајући на свога оца. „Не, Величанство!“ био је пишчев одговор. Јер, доиста, сем своје савести, кога би се још имао човек бојати, од сад, кад је Краљ Александар постао једини господар ситуације» А за већ мивула 24 сата од сазнања о женидби, Краљ Милан не даваше знака, ни протеста, ни отпора. На против, он напушташе место са кога би као командант активне војске могао све тумбе окренути.

Што се даље говорило, долазило се у све веће раздражење. Писац беше уз то нервозан, пошто не бејаше спавао, и већ му беше осетно тешко. У један мах, на непрекидно наваљивање, узвикнуће: „пуштајте ме, ако Бога знате! Отворићу прозор и скакаћу доле у башту, па нек буде шта буде.“ Аја, и то не поможе!