Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

916 | ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Краљ тераше даље. Бејаху дојурили у вел. салу, и дошли до оне синије (вел. тепсије) што је била у источ. углу сале, око које се обично седало за кафу после ручка или вечере, и где су кадкад поднашани укази на потпис. Ваљда, од неког синоћњег или ранијег посла, беше на синији дивит, перо и табак обичне зелеце хартије. _ Краљ се саже, оцепи на дохват парче од тог табака, шчепа перо

умочи и метув оцепљени лист на длан, поче на свој начин и говорити и уједно писати на оном листу:

„Ево... говораше Краљ: дајем вам... уверење... да ћу ја абдицирати,., ако се... ви... не примите... за министра!“ Узгред буди речено, да је Краљ тако често, и пре (при образовању преког суда) и сад, када је склањао Митрополита, и писца, увек потрзао своју абдикацију. Кад то, што је говорио и уједно писао, доврши, Краљ преви лист и пружи га писцу. Он одби да прими; али Краљ спази пишчев бележник у левом грудном џепу с поља у капугу, извуче бележник и угура лист, с бележником заједно опет у џеп. „Ето, ако се кога бојите, ви то чувајте и покажите...“ А кад писац и даље одбијаше и рече, да има још пуно људи, и без њега, са којима може образовати владу, Краљ ће одговорити „Ама молим вас, господин Живане, мени требају бољи људи у новој влади. Ја ћу имати тешкоћа; ето, ја дуго нећу моћи отићи, ни на један европски двор, јелте 2“ |

Он је, сиромах, био свестан дисхармоније, у коју пада овом несрећном женидбом наспрам осталих владалаца и дворова. Па ипак је то радио! Чудно, доиста! Краљ Александар је био доиста за сажаљење, као и сваки који мисли, да ради нешто велико, срдачно, корисно за се, док је свето у очима осталога света, само једна будалаштина, једна тешка заблуда и срца и мозга. Али то се Краљу Александру није могло доказати, а још мање он увидети.

Угуравши писцу ипак своје „уверење“ у џеп, Краљ је тек сад удвостручио своје наваљивање, своје молбе, преклињања, и писац узмичући назад, нађе се опет у „источњачкој сали“. Усред тих наваљивања, писац на своје упрепашћење виде Краља, да склопи руке и преви колена... уз израз: „Ама молим вас, тако вас молим; примите се, да свршимо ово једном.,.!“ | „Ах, Господару, тешко ми је да вас гледам тако.. Немојте

тако!,,.“ и у исти мах обема рукама узме Краља благо за обе ње-

гове руке, склопљене на молбу, да га врати из тога незавидног положаја, кад се на један пут пас, који је био уза њ, диже и накостреши режући и показа, да хоће писца да дрпи. Ово добро псето мислило је, да он хоће Краљу да учини неко насиље (то је био „Реп“ ловачко поматоро псето Краља Милана, које је он оставио био и није повео у Карлсбад; али га је доцније узео к себи, као јединог, који му је по извршеном растеривању његових љубимаца и пријатеља у београдском двору, остао веран).

Ово беше већ и сувише, па се ваљда и Краљу досади. И ако узе нешто важнији тон и поче мирније говорити, Краљ не остави непокушано још једно средство. „Добро, нећете. Лепо. Али реците,

| ђ 1