Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

_ _ ________ пи ИВ | Г ~

СУМЊИВИ ЗНАЦИ ПРЕД ЖЕНИДБУ 217

ма и привидно, да хоћете, да ја идем да кажем оним другим, да сте пристали... Онда ће можда и они хтети...“

„Зашто, Величанство, да варам и њих и Вас, кад сам већ толико пута казао јасно да не могу. Ја Вас не нападам, радите како Вас Бог учи, кад мислите да је то неко добро... Али, молим Ваше Величанство, ја не могу ући у ово Министарство. Јуче сам са осталима дао оставку и нека остане при њој... Молим,..“

Писац ућута. Краљ такође. И као да је хтео да васпостави своје Краљевско достојанство, које је и сувише жртвовао у овим болним сценама, Краљ се усправи, оштро погледа, и озбиљна лица, готово суво, упита писца:

„Дакле нећете да се примите»

„Молим, Величанство, не могу!“ |

Из ових стопа Краљ, без и једне даље речи, окрете, па кроз врата са стакленом завесом, а писац за њим, те кроз „првоаприлску“ собу — у кабинет, после сата и једне четврти мучне и тешке борбе.

Господа сва, разуме се, чекаху тамо. За то време нарочито. је, кажу, Дамњан наваљивао, да се никгко не примају. „Па, јесте ли се предомислили »“ упитане Краљ као све, ставши пред Христићем хоји одговори, као и дотле, извињавајући се, Али и Краљ, после борбе са писцем, а пре тога после изјашњења Христића и осталих, беше се такође решио, да даље не дангуби, но да кида с овом комбинацијом, која му беше најмилија, као што би му, према приликама, била можда и најбоља! 1

Пружајући руку Ник. Христићу, ради опроштајног руковања — чему се писан није надао тако брзо — Краљ ће кратко рећи: „Хвала вам на досадашњем одзиву“. Христић се рукова и пође напоље. Краљ се рукова и са осталима, који такође хитаху да се удаље, али обиђе генерала Милована Павловића, који оста где је.

Најпосле се Краљ окрете писцу, и без речи му пружи руку; и писац, исто тако ћутке, тутне Краљу у руку оно „уверење“, које му је мало пре издао у сали, и које је писац брзо извадио из бележника чим је видео да се са осталима опрашта..... Да ли је тиме погрешио» често је се питао. Нестало је једног необичног документа, који би сведочио о ступњу раздражења Краља Александра у дане његове женидбе. Али писац га није могао задржати ; учинило му се неделикатно, нелојално.

Као са неког избављења, полети писац на дворска врата и стигне осталу господу и каже им за последњу тражбу Краљеву, жа привидно пристане, да би он могао њима рећи и ставити их ка пробу.. Христић ће на то рећи: „М да сте ви то казали, ми евамо ипак не би пристали“. Наравно, што год је ко даљеин дубље мислио о ствари, све је више желео да се спасе.

Догађај се рашчуо, Прокламација Краљева беше изашла у новинама, и истина ћутке, свет је показивао, са свим природно, интересовање о овом необичном догађају. Међутим писцу падне на ум, да је у Мин. привреде заборавио штап, и скрене у Министарство. Изишав отуд, и рад да што пре дође кући и одмори се