Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

218 5 жив. ЖИВАНОВИЋ

—- писац таман пређе улицу кад га неко виче. Окрене се, а један жандарм трчи за њим: „Господине Министре, зове вас госп. ађутант, тражи вас Њ. В. Краљ!“ Шта ће сад, ако Бога зна!» и упути се у двор опет.

Таман писац у предсобље, кад Краљ се нађе пред њим, као и јутрос. Без даљег увода, Краљ ће почети: „Кад ми нисте хтели. да учините ону љубав, молим вас, господине Живане, да ми учините једну другу доброту“. Радо, Величанство, ако ми јеу могућности, одговори писац, кад спази да га само не тражи опет за министра. „Како ви стојите са Настасом Антоновићем и Душаном Спасићем, хођу сад једну комбинацију онако, са млађим људма, па да им коју у том смислу проговорите“. — Изјаснивши се да познаје обојицу, и ако Спасића, свог до сад начелника министарства боље но Антоновића, одговори Краљу да пе покушати и упита, где су они2 Краљ одговори: „Ето ту!“ пружи руку на блиска врата „билијарске собе“, а сам ишчезе у сали. По, да прекратимо: Писац Н. Антоновићу није ништа говорио ; а свом начелнику Душану Спасићу, само је при изласку из двора рекао, шта му је Краљ казао; а он, нек чини како зна.

То је било последње, што је писац имао о овом мучном послу, који се био испречио пред њега, почев јуче од 10 сати пре подне па до сад, пред подне 9. јула. Тридесет и шест сати нетрекидног бдења и узрујаности, без икаква одмора, беху довољни да га уморе толико, да је имао само једну жељу: да се што пре одмори од тешких напора и страшних сцена, које је проживео и преко главе претурпио, јуче, ноћас и данас.

Од тада је писац био само гледалац догађаја. Више га није нико узнемиравао.

Ми.

Страх од краља Милана. Стишавање војске. Експлозија краљева нерасположења, — Пропашћу комбинације за образовање кабинета Николе Христића, Краљ се, и губитком не само целе прошле владе но и појединих чланова њених, који не уђоше у ново министарство, на један пут нашао пред једном празвином, коју није никако подносио његов и онако усамљен и критичан положај. Отуда и његово наваљивање, да се ова комбинација одржи,

Краљ је се, по том, отискао на колебљиве таласе нових комбинација. Пошто је прво хтео „владу од ауторитета“ а кад је ова комбинација пропала, он је покушао влалу од људи партијскополитичких, и отуда обраћање Авакумовићу, Бошковићу, Андоновићу и др., а позвао је из Мехадије и Ст. Рибарца, који јеин дошао у Београд, но доцкан 12. јула. Тако није дошло ни до образовања Либералне владе.

Напредњаци, који су били сразмерно добро заступљени у Скупштини, као већ и у прошлој влади, вису парадирали истицањем Стр-нке, као организације, још од распуштања своје Странке (1896). Али они опет за то нису ни у опште, на индивидуално,