Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

СУМЊИВИ ЗНАЦИ ПРЕД ЖЕНИДБУ 219

одбацивали што год би коме од њих Краљ понудио. МИ као што ћемо већ видети, Напредњаци су дали свој контингенат и у бити имајуће „Свадбено Мивистарство“.

Радикална Странка, чији су толики прваци били, у дане ове велике кризе, још у затвору, понашала се пасивно, ма да ћемо и њеног једног члана видети у свадбеном министарству. Сви су знаци показивали, да ће Краљева женидба бити ипак сретна и судбоносна и за Радикалну Странку. С тога се чланови њени, ови. што су били слободни, нису видели у првим редовима противника овога брака, док нису, мало по мало, са све већим користима које им је он донео, они баш постали највелегласнији његови акламатори и химнопевца.

Али, при свем том, не дође ни једно партијско министарство. И. после омашаја горњих покушаја за образовање влада: Христићеве, Авакумовићеве, и т. д. неко време није се знало, како. ће се решити ова, све дужа и дужа Министарска криза.

Међутим, сем ових тешкоћа око образовања владе, сталан и неодољив страх владао је у српу Краља Александра — од његова ода.

Нове хране овом страху дао је Председ. Скупштине, који је морао за све време ове кризе остати у Београду и при свакој смени нових кандидата, био у дверу. Чича Сима који кад се ближе обавестио о личности Краљеве веренице, кажу да је из гласа закукао: „Куку, па зар још и удовица!!“ није се ипак више могао отргнути са матице, која га је понела и пливао је, до краја тамо, куд га је она носила. Њему је тек предстојала важна улога у краљевским сватовима. Ол 10. јула допадне Краљу и, сам у невољи, саопшти му, да је чуо (од начелника поверљивог одељења Минист. унутр. дела): да Краљ Милан, оставивши Карлсбад, долази у Београд, Шта сад! Јер се инстинктивно назирао значај доласка Краљева Оца.

Краљ, који се и сам бојао препада с ове стране, одмах на_реди, да дође Ђорђе Генчић у двор. Чим је изашао пред Краља, овај га набусито сретне питањем: „Где је мој отац!“ на које Генчић, исто тако са мало обзира, одговори: „А од куд могу ја знати где је ваш отацр Ако не знате Ви, ја не!“ Генчић је одговорио истину. И онда су настале сцене између Краља и бив, Мин. који је доиста при том показао и колико је одлучан, као и колико је увређен овим непрекидним насртајима краљевим.

Израз овога страха Краља Александра од Краља Милана, без сумње је и сазив свих официра београд. гарнизона (12. јула) у двор на неку врсту суочења. У официрском кору било је осетно врење, али није било вођства. Краљ није могао, свакојако, остати у неизвесности о стању, у коме су се налазили духови у војсци, којој је до јуче на челу стајао његов отац, као Командант активне“ војске, још од Божића 1897, године,

Да би пресекао ту струју, а уједно да би се пред војском представио, као сада једини њен Врховни Командант (Указ о разрешењу Краља Милана датиран 8. јула, био је међутим већ објављен), Краљ је наредио скуп официра и изишго је пред њих у белој;