Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

220 . ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

сали новога дворца, и, на опште изненађење, место свакога го-

_ вора, он, држећи Закон о устројству војске у рукама, које су, како очевидци причају, видно дрктале, прочита текст заклетве, коју официри полажу Краљу на верност. То је било све............ И Краљ је оставио официре у чудној недоумици.

Млађи, готови на све, погледали су у старије, а ови у земљицу црну....... И остао је пресудан узвик пуковника (а од 14. јула и генерала) Павла Бошковића: „Живио Краљ!“ Али и ако се овај грандиозни скуп разишао истина са отвореним гунђањем, али и без последица, са свим би другојачије стајала ствар са женидбом Краља Александра, да је Краљ Милан, као отац, био на висини својега положаја.

Али је „Стари Господар“ и сада, као и толико пута раније у критичним моментима, изгубио присуство духа. Онако врућ, љути пренеражен, Краљ Милан је одјурио из Карлсбада у Бечи — ту је стао. Међутим, он је могао, — као што јем требао — доћи, и то још на време. Тако је било опште мишљење, па и пишчево, пошто је Краљ Милан зарана обавештен о ономе, што предстоји. Јер Прокламација је тек сутра дан само потврдила и објавила један свршен чин. Ако су Европљани свему томе дали назив „скандал“ — он је веридбом и прстеновањем, на петнаест сати пре појаве Прокламације, био већ готов. Он је био и сувише јаван, да би се више могао забашурити или одувати, и ружно дејство његово није

— се више могло, истина, уклонити, али и Прокламацијом није био акт веридбе још постао неопозиван. — Ова анализа свију околности води ка јасном закључку: да од женидбе не би било ништа, да је Краљ Милан, ма и у последњем часу, дошао у Београд.

Све што би још као последица остало, било би то: да више не би могло бити речи ни о покушају да се тражи будућа Краљица ма где у Европи, и „верни и одани Срби“ морали би се можда одиста старати да нађу будућу Краљицу међу собом. Али та избраница не би била — Драга Машин. А прва страна „Српских Новина“ бр. 150. од 9. јула, 1900. што је носила назив „Прокламације“, прешла би у заборав, и била би далеко мање зло, од свега: што је после следовало, и зависило само од решености Краља Милана да то спречи.

Наравно, и само физичко насиље, које би се у томе случају морало извршити над Краљем, са свим би други вид имало, да је дошао отац његов и стао по среди са свим својим ауторитетом и силом, коју би му цео официрски кор, а разуме се и влада, на расположење ставили, и народ драговољно поздравио. То би било легално „насиље“ оца према сину; а не поданика, официра и Министара, према Краљу.

Али Краљ Милан не дође,.... и тим је била решена судбина Краља Александра, као обратно, и судбина Краља Милана, и целе династије Обреновића.

Тако је, ваљда, писало у књизи судбине, која је свима нама

"_|_"6н_""".