Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

222 жив. ЖИВАБОВИЋ

слова Павле Мансуров Њ. В. Краља, и честитао му у име свога узвишеног госполара верење, а одмах после тога учинио је посету и честитао Његовој светлој заручници г ђи Драги“. После четири дана, 18. јула, опет доносе „Српске Новине“ објаву: да се Цар Никола „примио да буде кум Њ. В. Краљу и наредио своме од-= правнику послова г. Павлу Мансурову, да га у томе заступи и нашег Господара венча“. Овим, чисто народским стилом, који игнорише градације строге етикеције, достављено је на знање свима и свакоме: да Цар Руски, главом одобрава, честита и венчава овај брак. «Сад је се само преко рамена гледало на све оне, који су још били тако неувиђавни, да не виде велику срећу, која је снашла Краља Александра и династију Обреновића.

Али су, ипак, све ове објаве о садејству Царевом остављале

хладно око срца свима, који су умели да мисле. Цар се прима кумства и одређује да га заступа један_обичан- секретар -но-_

„сланства у Београду. Та то је дречећа иронија на сваку отменост, у којој су у питању један Краљ и један Цар, у једном свечаном чину, као што је венчање једног владаоца, кога је преко нарочитог ванредног изасланика (1876.) крстио деда Цара Николе П. А садр

Изгледа, као да се овде више тицало тога, да се самоме Мансурову укаже пажња и да се он одликује тиме, што ће заступати лично Императора, за нешто што је он, Павле Борисовић, срећно извео. А Павле Борисовић Мансуров, пошто је свршио своју мисију и своју дотле скромну титулу умножио са још једном као „Кума Павле, и ишчезао је са хоризонта, и са знатним унапређењем враћен је Цариград, да се у посланству руском и даље бави црквеним питањима Турскога Царства.

ж

Но било то како му драго, Краљ Александар је извео што је хтео, и пливао је у радости. Многи је том приликом био обрадован, било помиловањем, било добитком овога или онога, шта је молио. Кроз ову свадбу васкрсла је и цела једна Странка, Радикална, и ако не одмах, онако како је то тражено оне ноћи између 8 и 9. јула. И ко је могао имати шта противу тога Свакад је боље, кад је мање паћеника, незадовољника и људи одлучених од друштва и слободе. И ако је и Краљ Александар, противно, можда, својим интимним склоностима, отварао врата тамнице, ко може шта имати и против тога» С тога су Радикали, прво стидљиво и уздржљиво, а после на сав глас поздравили и „нову краљицу Српкињу“ и младога Краља. Краљ им је био признателан за призвавање његова брака, и ако је тек доцнијем, и ако не тако далеком времену преостало, када ће се итежиште целокупне политике пренети на Радикале и на Напредњаке. Само је била једна група људи, за које ни у ове свечане дане и дуго после тога, није било лепе речи од стране краљеве.

То су били досадашњи Министри. Било би разумно очекивати, да ће Краљ имати толико великодушности, да ће бар предати за-

врат су

пе