Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

238 жив. ЖИВАНОВИЋ

творцима од 1869., који су Велику Народну Скупштину и Уставом 'освештали, и њој само дали право мењања Устава. „Ја бих, викну Краљ, на начин њему својствен, који није одавао ни његов добар такт, ни пијетет, ја бих обесио Ристића (и, додаде, Гарашанина ђ) за озакве тенденције, каква се огледа у установа Велике Народне Скупштине.“ Ту Скупштину, дакле, Краљ више није хтео ни звати рали промене Устава, нити је одржати као установу у новом Уставу, који ће се, доцније, моћи мењати као и сваки други закон.

Присутни су, после овога, били на чисто, на чему су. Сад су настала изјашњења и објашњења. Мишљења су се у већини кло нила усвајању свега, што је већ било толико колико и извршено. Изјашњења Ст. Рибарца носила су карактер ината, која би му кад би била објективна, чинила част; али је и сувише провидна била његова позната похлепност за популарношћу. Он се више руководио мишљу, како ће то што он говори, после изгледати тамо напољу, но старањем, да озбиљно и образложено каже своје мишљење, за које, ма какво било, он, наравно, у очима паметних „људи не може бити крив.

Овакво држање Рибарчево, које је у Краљу нашло другог инаџију, било је повод једном интересантном сазнању, о мотивима, који су руководили Краља Милана да 1888. даде Устав, и то, онакав Устав, који је задовољавао све крајње захтеве. Краљ, да би уверио, да је и проношење Устава кроз Скупштину, тек форме ради, једна само процелура, која ке може спасти од задњих мисли, ако их има, устаде са свог места, и оде за кратко време, и донесе једну хартију. Седајући на своје место, Краљ ће рећи: да је то меморандум његова оца, Краља Милана, који је овај написао за свога сина пошто је овај по „првом априлу“ 1893. примио краљевску власт, а у намери — како Краљ даље рече — да би га обавестио о својој владавини и догађајима из прошлости, до абдикације. Ту је казано и зашто је Краљ Милан приступио 1888. промени Устава. Меморандум је исписан на француском језику. С тога Краљ, свршивши приказ тог акта, на једном ће упитати Рибарца: Знате ли ви францускир на што овај, поћутавши, одговори развучено: Па... по нешто. Краљ је, онда, брзо и кратко, прочитао дотично место, које је гласило: „Ја! допв Ја сопз шНоп де | аппбе 1888. ропшг сотрготеше ја ене' еЏе — штете...“ (што ће рећи: дао сам устав од године 1888, да компромитујем и саму слободу !“). Краљ, по прочитању тога места, остави хартију и дебата се настави о начину доношења Устава. Али је овим откривена била једна крупна историјска сведоџба. —

И писац овог дела говорио је о постављеном првом питању, и прво је нагласио, да је, без сумње, најправилнији пут, да се Устав донесе у споразуму и сарадњи и Краља и Нар. Скупштине, и да, ако је икако могуће, треба остати на овоме једино правилноме путу, ако нема нарочитих узрока за какву другу процедуру. (С тога истиче ову мисао на првом месту. За тим је прешао на историјско гледиште, и подсетио да су многи Устави дати народима путем октроисања, и да им то није сметало, да буду добри Устави.