Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ПРОМЕНА УСТАВА И „ФУЗИЈА“ 239

Своја објашњења, завршио је писац о. д. овим речима: „Из свију тих разлога, ја не налазим да је питање о октроисању Устгва такво, да би због њега ваљало и сам Устав довести у питање.“ Додао је, да је ово његово лично мишљење и да се не изјашњава у име своје странке. а

Услед скретања, које је дебата претрпела због понашања Ст. Рибарца, било је много разнога говорења. Кад, у току тих говора, Ж. Величковић, а за њим и Рибарац приметише — на Краљево констатовање: да Радикали пристају на све — да Радикали то сад доиста чине, али ће већ умети својим пријатељима то 06јаснити, како то није била њихова добра воља и т. д. Краљ се на то љутну и додаде: „Ја сам вас звао да ми кажете шта ви, као Либерали, 0 том мислите, За Радикале ћу ја питати Вујића, Велимировића и друге; а, допустићете, да ја имам и способности и начина да све то, и иначе, боље од вас знам.“ Убрисивање је било потпуно и господа ућуташе.

Краљ онда захте: да се гласа, и то поименце, а сам је бележио гласове. Сви присутни, осем двојице, изјаснише се за октроисање Устава.

Кад је то начелно питање било свршено, Краљ поче читати пројект устава. Читао је живо и брзо, час од речи до речи, час казујући само смисао појединих одредаба, што све показиваше, да је ушао у њихову суштину, и вазда беше готов са одговором на неку примедбу. Позвао беше свакога, да у току читања каже код сваког члана своју примедбу. Али није било много примећивања, већ и због брзине читања.

Кад Краљ поче читати одељак Устава под [. који говори о Краљу, Стојан Рибарац ће прекинути с изјавом, пуном неког патоса: „Молим Ваше Величанство, да тај одељак не читате. Либерали, у својој оданости, никад нису правили питање у ономе, што се тиче Династије и Престола непосредно. Ми тај одељак примамо онакав, какав је...“ Изјава све изненади, па и Краља, али он, не прекидајући читања, рећи ће само одбијајући ову понуду: „Нека, нека!“ Рабарац, који није био ни од кога овлашћен да учини овакву замашну изјаву, о једном важном и деликатном одељку Устава, у коме се између осталог говори о наследству на Престолу и о Намесништву, очевидно је хтео да на рачун целе Стравке поправи ружан утисак својега досадашњега неодмереног понашања. Али смер му је промашио, као што ћемо доцније видети; а сем тога је Рибарац овом изјавом потро и цело своје прорачуњено опозиционарство. Оно је на жалост било само ЗресеНестеге!.

Краљ продужи читање, и примио је неке примедбе, у погледу држања зборова у затвор. простору и под ведрим небом, да први буду по простој пријави власти; о прирезу, да не утиче на величину одређеног цензуса, и т. д. Кад је изнесена примедба о „преставништву мањине“, како је било и по Уставу од 1888. Краљ ће изјавити: „Ја делим мишљење да је то право, али та је ствар