Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

=>

=

9240 жив. ЖИВАНОВИЋ

некако упуштена, бар за Устав.“ Но примедбу је узео на знање, ако буде могућно, да се иначе што у том погледу учини.“

Тако је текло читање док деж. ађутант не јави, да чека Предс. Министарства. Могло је већ бити скоро 8 час. вече, кад се у двору седа за трпезу; али при свем том, Краљ, устајући даде рукопис с речма: „Ево, читајте, г. г. сами, па кад се вратим, да ми кажете примедбе своје. Један од господе читао је и уђе се у одељик о Сенату...

Краљ у то поново уђе, и чувши да се чита о Сенату, рече: „Па ту морамо застати. То су нове, важне одредбе, молим, ко има шта да приметиг,..“ Настаде, за мало, ћутање, а за тим делимичво, кратке примедбе: једних, да су за Сенат, и других — међу којима је наравно први и најодлучнији опет био Рибарац — да нису за ту новину. Краљ је јако полагао на то, да присутне увери, да је то за наше прилике корисно, давши на знање: да је са његове стране Сенат сопфно зе диа поп. Без тога нема Устава, додао је у току даљег говора, као и то, да је говорио са многима, па ин са руским послаником, и сви налазе да је то добро и нужно. Дебата је узимала правац као и при питању о октроисању. Кад су сви говорили, ко краће, ко дуже, и писац је замолио за реч.

Писац је, у току говора наводио своје разлоге: о развоју интелигенције у Скупштини; о негд. владиним и после квалификованим посланицима; о неукости елемената чисто из средине народа у Скупштини за разумевање модернога законодавства; 0 Горњим Домовима по историјском узроку (племству); о Гор. Домовима у великим Републикама (Сев. Америка, Француска); 0 особеној „бал-

канској уставности“, Грчке, Бугарске и Србије, са једном Скуп-.

штином, без Гор. Дома и т. д.

Уводећи Сенат ми само усавршавамо ранију установу наименовања посланика, и оне представнике законодавства „што смо их имали у једној соби, раздвајамо у две“. Народна Скупштина остаће чиста од својих досадашњих присмеса, и нека буде, од сада, слободна у својим тежњама, а у лицу само изабраних посланика, говорио је писац.

1 И доиста, у привременом изборном Закону, који је ускоро после прогласа Устава израдио Сенат, беше ушла одредба; да она листа, која после листе, која има већину, има највише гласова, а најмање 1000., добија једног посланика. У једном доцнијем разговору, са писцем (31. маја), баш кад је прављен овај Закон, Краљ је објашњавао своје гледиште на „представништво мањине“, да он настојава, да мањина буде заступљена у Скупштини (како је ну Закон ушло), али не може вели, да пристане на онакав систем представништва мањине, какав је био по Уставу од 1888 Он налази, да тај систем помаже цепање и оснажење фракција, којима се наш свет и онако клони, док се овако одржава јака већина, а ни мањина није са свим искључена из Скупштине. Очевидно, Краљ је у комбиновању Напредњака са Радикалима видео довољну гаранцију против превласти праве (радик.) већине, да му је мало стало било, хоће ли доћи што и од остале опозиције. Доцније је, као што немо видети, увидео погрешност овог сматрања, и чак је и сам гурао поједине Либерале (као и писца о. д) да се кандидују на првим изборима, који су вршени по новом приврем. избор Закону и Уставу.

Е: две тиикл== а ДЕ еј разлике