Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ПРОМЕНА УСТАВА И „ФУЗИЈА“ 241

Писац 0. д. завршио је та своја разлагања овим речма: „Па и да не би по неки, или и сви, од ових разлога били основани, видећи да цео цивилизовани свет, где год на земљиној кугли има бољих парламената, има и неку врсту регулатора у установи Горњег Дома, и како се он свуда зове, већ по самом томе треба да и ми огледамо ову установу. Штете отуд неће бити никакве, а користи свакојако, макар и у искуству, које ћемо стећи у једној установи, о којој се у нас толико говори, а нико је на делу није видео да ради. Најпосле за нас, који смо овде као чланови Либ. Странке, има и још један разлог, и то овај: У опште се сматра у нас, да су Радикали у својим пол. погледима одмакли од осталих Странака у нашој земљи; друго је питање, како ко од нас у истини сматра и цени слободоумне установе, али стоји то, што рекох, ка се Радикали сами бар сматрају као „најслободбумнији.“ И кад они, како чујемо, могу да приме ову установу, онда не знам за што је не (би могла примити и друга која Странка, и миг ја сам, с тога, за јустанову Сената или Горњег Дома. По себи се разуме, да је те„киште његове важности, поред његовога делокруга, још и у лич| ном саставу. То ће коначно пресудити и његову важност, и онда "ће се моћи и коначан суд 0 њему донети. Као нову установу, у новом Уставу, ја је примам, и мислим, да ће она, у нашим приликама, бити само од користи.“

Опет је и о Сенату гласано, као и код питања о октроисању, и са истим резултатом. Беше већ 9'/, часова. Даље се није читало и Краљ је прекинуо дебату, ма да цео пројект није прочитан, Скуп се разишао у приличној журби, чему су узрок нетактични испади Рибарчеви, који су оставили незгодан утисак, који је притискивао пелу вечерашњу радњу и довољно јасно још једном показао, како су већ из одавна хетерогени елементи, који састављаху врхове Либ. Странке,

У тренутку изласка присутних Либерала, пођоше из ађутантске собе, тамо у исту собу за већање: Мих. Вујаћ, П, Велимировић (министри), Каљевић, Д. Маринковић, Пашић, Ст. Протић, колико су могли бити спажени, а можда је још ко био. Изгледа, да је после саветовања са Либералима сад, овај радикално-напредљачки уставотворни одбор, како ли да се назове, имао ваљда да учини последњу редакцију уставног пројекта (Краљ је се, по свој прилици, кад је око 8. часова изазват, заложио и могао је наставити рад.) При сусрету, рећи ће Ст, Протић писцу о, д.: „Шта ви учинистер“ „Казасмо, шта је ко знао!“ беше одговор. „Ето, и ми, брате, слушамо шта се нареди, а шта ћемо друго,....2“ доврши Ст. Протић у пролазу. Кад човек носи окове, како их је доскора носио Протић, он без сумње ублажи и своје погледе, нарочито кад му се, као ово сад, укаже пажња, за какву је био способан Краљ Алексавдар, који се разликовао од свога оца, што је онај (1885.) ишао и лично беогр. град, затвореним радикалима, а овај их зове У двор, пошто их је ослободио. Све као у роману, све као у сфери где влада на престолу страховити тога! тпзапун

Пол. Ист. Србије ЈУ 16