Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ПОД НОВИМ УСТАВОМ

[.

Избори за Народно Представништво. Појава „Самостглаца“. Нови правно-политички поредак државни заснован на Уставу од 6. априла 1901. имао се даље изводити у детаљу. И ако је краљичин „порођај“ бацио сенку на добра расположења и готово запечатио судбу династије Обреновића, и отворио многа крупна питања и горе и доле, ипак се прешло на текуће државне послове, који су сви носили двобојни радикално-напредњачки тип, и мало по мало ишли на све боље рехабилитисање Радикалне Странке, дотле толико гоњене и од краљеве стране потискиване, не само са државне управе, већ из јавног живота у опште.

У првом реду ваљало је створити Народно Представништво, Скупштину и Сенат, према одредбама новог Устава; а пре свега имати закон о изборима. И он је донесен у Сенату; а избори су одређени: за Скупштину 22. јула, за Сенат 5. авг.

Ови су, и скупштински и сенатски, избори били веома карактеристични. Свака је меродавна страна имала свој рачун, који се косио са рачуном других страна. Краљ, Радикали, Напредњаци, сваки је гледао да ослаби свог притајаног противника. Јер и ако _ су се у првом налету могли и помирити крајње супротности, као што увек беху две Фузионисане Странке; и ако је Краљ акцептирао себи вазда немиле Радикале, ипак су брзо избиле старе непомирљиве супротности. Краљ је већ почео свој стари занат интригирања и подривања свога рођеног дела, оличеног у „Фузији“, и поред осталога врбовао је поједине умереније Либерале, подстичући их да се кандидују овде онде, где би било изгледа за успех, какву је једну понуду, после личног осматрања изборне ситуације, одбио и писац овога дела. Радикали су већ почели осећати стегу неприродног савеза са Напредњацима, и свесни своје бројне надмоћности, нерадо су се подвргавали „званичној“ кандидацији, која је, као и негда, утврђивана у двору. Напредњаци су се за то правили мученицима и ако су имали својег Мин. унутр. дела, и пребацивали, заједно са Краљем, својим савезницима нелојалност. Либерали, ослабљени као Странка, несложни међу собом, нису могли рачунати на какав значајан успех, помажући се приновама. Таква је принова био др. Војислав С. Вељковић бивши секретар краља Александра кога су либерали као дотле политички васивног кандидовали, у осталом са коришћу по углед Странке, у овом случају. Др. В. С. Вељковић био је личност од вел. вредности.