Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

_-дгусасиокижњ ===

256 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

науке, у Скупштини призна држ. ударима правоваљаност у опште,

_а за остало ће бити већ лако; јер је Краљу у исто време признато и право арбитра, да цени и ваљаност евентуалног држ. удара и пре његова извршења. МИ ми ћемо видети, да ће се он тим правом користити и после Устава од 1901. који је он „дао“ и на који је сад и заклетву положио.

Од далеко је већег интереса начин, како је Краљ примио

адресу скупштинску. Он је при том држао дуг говор, из кога већ провирује негодовање према опозицији — чији су сад нарочито представници „Самостални Радикали“, која му квари послове. Али тај је говор и иначе врло интересантан. "Тако се Краљ у току свог говора изјашњава о дану своје веридбе — 8. јулу 1900 — називајући га даном „кад је наступила моја самостална владавина“. Изражава се о мотивима са којих је „лао“ Устав; а дуго се уставља на „једном немилом појаву“ у Скупштини, а коју је „изазвао врло мали број људи“, а то с тога, што је, вели Краљ, сматрао да је прилика, да се користи слободом новог Устава, те да се дотакне Мене и Краљице, да се дохвати Престола.“ „Ви знате, господо, да нам овгкве појаве не могу бити равнодушне, јер има доста спољних интрига противу наше земље, а има људи, који једва чекају да се користе оваквим изјавама, па да представе свету, да је у Србији стање затегнуто и незгодно и онда, кад је оно у ствари најмирније“. Али је за Краља „несумњево, да се народ за овим другим неће повести.“ „Ви сте господо могли видети из самог рада од онога дана, кад је наступила моја самостална владавина (8. јула 19001 да ја реакцију не марим(!“. „Ја, господо, сматрам, да као год што питање о наслеђу (Престола) не треба истицати одозго, да га тако исто не треба да покрећу ни људи оздо из народа. Томе питању, кго што рекох, нема места(!) не само за ову, но ни за повише година...“ („Дневник“ бр. 178, од 1901).

Ма како да је ово само извод из дугог говора Краља Александра, он је довољан за карактеристику његова моментанога мишљења.

По спорости, како су постала ова два акта Народ. Представништва, којима иначе, сем приговора Опозиције, ништа не стајаше на путу, могаше се већ судити о спорости, којом ће радити ново Народ. Представништво, које беше никло из принудне слоге две Фузионисане Странке'.

1 Као најистакнутаји посао, нарочито у Скупштини, беше читава поплава интерпелација, које се тицаху прошлости и сваковрсних предмета, међу којима се истицаше интерпелација о открићу издатака из диспозиционог фонда, за владе д-р Владана, објављених после краљеве женидбе. Поводом дебате о овоме, и говора Председ, Министарства, који беше умесно резервисан, следовала је изјава бившег председ. д-р Владана Ђорђевића, Народ. Скупштини, у којој је и прочитана (6. нов.): да се он неће користити уставном застарелошћу, да одговара за злоупотребе, које му се приписују. Али Краљ, који је после извршене своје веридбе и инсценирао преко Алексе Јовановића, ово објављивање, не имађаше рачуна да пусти даљи ра-