Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

По ИЕ А АМЕР 77 ми! ' АРАТ ПИКА АИН Пн И

ПОД НОВИМ УСТАВОМ 257

Најзад се, у прилично великим паузама, прелазило на прави задатак Народ. Представништва, претрес и решавање законских предлога, који су поднашани прво Народној Скупштини, и после усвајања у њој, ишли Сенату, или су ницали независно од Владе, од стране Посланика и Сенатора.

Рад парламентарни. ишао је тако у врло спором темпу. Изгледаше, да су прошла времена, када је се Народ. Скупштина периодично састајала да се, по свршетку послова, опет разиђе, и да су настала друга времена, када Народно Представништво ради без прекида, као неко стално надлештво. Истина, сад су била два дома, па дакле и двогуби рад и време за тај рад. Радило се господски, махом само пре полне, а и Министри беху заузети на две стране, у Скупштини и у Сенату, поред редовних послова у Министарствима. А супротности су се све више осећале између оних „доле“ и оних „горе“. Како се закони у нашим Скупштинама последњих деценија увек раде површно и често непромишљено, Сенат је овога пута чешће имао да корегира ово или оно, што Горњи Домови у др. народа свакад немају потребу. Тако су се, и без обзира на њихово политичко порекло, Сенат и Скупштина мало по мало сматрали као две парничне стране.

Но није био сам механизам рада крив за спор рад у Народ. Представништву, колико друга једна закулисна сила. То беше сам Краљ. Навикнут, да све буде како он хоће, нетрпељив према сваком одвојеном мишљењу, сем ако оно иде у корист његових назора или намера, жељан да што више компромитује Радикале, увучене у „Фузију“, и помаган у томе Напредњацима и јавно и тајно, Краљ је утицао на рад и Владе и Скупштине, а нарочито Сената, где је било доста његових личних послушника у капуту, у мундиру, па и у мантији. Нити је од владе могао потећи какав јачи предлог за закон који би задовољио радикалне амбиције и оправдао њихову сарадњу у „Фузији“, нити је могао из Скупштине избити, а да не буде скресан или и угашен у Сенату, При нашој бујности, а често и несређености, сузбијање крајности није било од штете, ако би томе мотиви били чисти. Али тако није било. Краља се мало тицала целисходност предлога, колико његова лична супрематија, да све подвргне свом безобзирном утицају и својој власти. У овој текоби и озго и оздо, највише су патили Радикали, како они, који су прихватили „Фузију“, тако и они, који су се у току скупштин. рада све више издвајали у — Самосталну Фракцију Радикалне Странке. Једни су из дана у дан губили своју популарност, друге су, по потреби, оглашавали за антидинастичаре, а то онда није била безопасна репутација. Уз то је дошла и непопуларност Ник. Пашића, услед познатих прилика о преком суду, те је и вођство Радик. Странке, која се најако цепала на двоје, губило свој утицај.

звој; јер би његова рођена писма и наређења била докав, да се ово или оно учини, као и онај намеравани додатак (1899. министрима по 500, дин. месечно, но који, срећом, Министри не хтеше примати.

Пол. Ист. Србије ТУ 17