Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ПОД НОВИМ УСТАВОМ 259

„краљевских мамелука,“ како су кад кад звати наименовани чланови Горњега Дома', Е

Готово нечујно, овај јалови сазив Нар. Представништва био је закључен простим Краљевским указом 11. маја 1992. године.

И у томе се видео контраст између почетка и свршетка његова. Краљ Александар, који је' систематски ломио још могућу отпорну моћ главних представника Нар. Представништва, није хтео да му укаже ни част свечаног затварања.

Ш.

Фузија у тешкоћи. Реконструкције министарства. — У колико је парламентарни рад на јавној својој позорници био тако монотон и у својим резултатима мршав, у толико је више живости било иза кулиса, у двору, у крилу владе и у клубовима. Довољно је само подсетити, да је фузионисана Скупштинска већина имала некаква три клуба: клуб „радикалне већине“ (стар. радикала) и клуб „напредњачке мањине“ а оба су састављали заједнички скупштински клуб „фузионаша“. Сва су важнија питања морала проћи кроз ове три инстанције, Што су даље послови одмицали, све су се више заоштравали одношаји између оба крила саме Радикалне Странке, старијих Радикала у „Фузији“ и млађих, којима се све више допадао назив „Самосталац.“ То је необично отежавало положај старијих Радикала, и у крајњим консеквенцијама ишло све више на стварање засебне нове фракције радикалне, којој је веома ишла У прилог непопуларност „Фузије“«, а и положај Пашићев, после преког суда.

Напредњаци, сви без разлике, којима је ово стање необично говело, дављенички су се држали „Фузије,“ или боље рећи Краља, компромитујући тим самим своје радикалне савезнике, Ови, и ако Су С почетка можда више идеалисали о користима „Фузије“, у коју су ушли не без принуде, коју је створио њихов тежак полджај у времену између атентата на Краља Милана и женидбе Краљеве, све су више осећали неугодност положаја, која је долазила од притиска Краљева озго и од мртвачког загрљаја Напредњачког, који би се у свакој другој ситуацији утопили у таласима. политичких покрета, у којима су они били од абдикације Краља Милана (1889.), и најмањи, и најлакши, и најслабији. А поврх свега, агилност нове „Самосталне“ фракције радикалне, претила је да 03биљно подрије и онако мучан положај старијих Радикала, који су у истини важили као стабло Радикалне Странке. Либерали су, по себи се разуме, у Скупштини (јер их у Сенату није скоро ни било) и У штампи, подржавали „Самосталце“; а и једни и други, од времена на зреме, џарнули би у осетљиве династичке жице, избацујући

! А поврх свега, сад је ваљало, под разним титулама и око Скупштине и око Сената, ранити гладнице од две здружене Странке. Колико су само ти издатци морали износити! Али све је то покривао варак „нове ере,“ и самообмана „чисте уставности“ и концентрације „политичких снага!“ —