Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

.

260 жив. ЖИВАНОВИЋ

овда онда, коју крилату реч, која је остајала и лепила се за свет, све једно и ако су аутори тих речи често морали ретерирати. Ми ћемо се даље вратити на ову страну полит. положаја. За сад је „Фузија“ била ипак и главни и најачи носилац целокупне ситуације, и тако је процес у њој самој био и главни политички процес. Разгледајмо га за то нешто изближе. |

Није ништа особито значило — јер је се знало и за недржавни узрок — када су изненада, пре избора, 27. априла, дакле на двадесет дана после прокламовања новог Устава, изненада смењена два министра из фузионог Вујићевог кабинета: мин. просвете и цркв. послова Павле Маринковић, и мин. војни скорашњи пуковник Мин. Васић, оба остали из „Свадбеног Министарства“. На њихова места дошла су: у просвету Сенатор Љуб. Ковачевић (напредњак), а за мин. војног пуков. Божа Јанковић.

Но и оба нова министра нису били дуге среће, као ни кови мин. просвета Љуба Ковачевић, који је такође одступио (4. фебр. 1902.) Услед ових делимичних промена, Министарство је имало свега шест чланова. |

Али је од већег значаја од ових делимичних измена и попуна владе, била оставка целокупне владе 6. маја 1902. године, која, и ако се свршила останком већине министара, ипак је значила све већу слабост владе и све осетнију недржљивост „Фузије“. „Ново“ министарство опет Мих. Вујића и даље као Министра иностр. дела, са приновама и другим размештајем, било је овако састављено: Пера Велимировић грађевина, Арон Нинчић (нов) правде, понова враћени Мих. Поповић финансија, Ник. Стефановић унутрашњих, Драг. Стаменковић просвете (кога је Краљ хтео због безобзирности према учитељимо), В. Антонић војни, и др. Ђока Николић (нов) привреде. Из комбинације је испао Милов. Ђ. Миловановић, који није успео да изведе нови зајам, за покриће „летећих дугова“. То је остало да боље оствари опет Мих. Поповић, као што ћемо видети. Све су ове промене биле израз унутрашње конвулзије у овој вештачкој пол. творевини, која је носила име „Фузије;“ име, које је ускоро служило донекле и за потемев.

На пет дана по овој промени (11. маја) закључено је седмомесечно Народно Представништво, као што смо видели, тихо и нечујно, читањем Краљевог указа.

Сјајна звезда „Фузије“ почела је најако да бледи; али она је Краљу Александру још требала, и с тога је, са овом „новом“ владом, и даље остала, да се бори са краљевим утицајем озго и са све већом опозицијом оздо. Али то и јесте био смер Краља Александра, да с једне стране ојача Напредњаке, а да у очима јавног мишљења све више дискредитује Радикале, који су, можда, бар по

ери својих великих и поновљених патњи, бољу судбу заслужили. Они су сад били свесни свега тога фаталног положаја, али се просто није имало куд.

Но у овом времену десила се и једна особена авантура, не толико сама собом опасна — и ако симптоматична — колико је

ишта аи