Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

И ИЦАИ при] ЗА ЛИ ни РАИ о лије ел] 1 ИН

ПОД НОВИМ УСТАВОМ 268

Цео овај поступак учинио је јак утисак на јавност и штампа ненаклона „Фузији“ и „Фузионашима“, а нарочито Пашићу, свали сву кривицу на њ, који је гласао за ону строгу измену чл. 35. и 36. у новом Закону о зборовима.

Казали смо да је цео овај догађај учинио јак утисак на јавност, који су коментари опоз. штампе повећали, а нарочито један лист, који је подржавао енунцијације двора („Нар. Лист“). Сваки је осетио потребу да са себе скине одговорност за догађај, као и за овакву судбу закона о зборовима, и — полетеле су разне изјаве,

Прво-је се изјаснио Пашић у „Дневнику“ бр.70 од 13 марта: „Ја изјављујем чисто и отворено, да сам гласао противу тога закона, што сам налазио да не одговара начелима Радикалне Странке и што сам држао да је боље причекати још неко време, па добити добар закон, но усвојити крњ и непотпун и онемогућити бољи за дужи низ година.“ Али Пашић није хтео пропустити а да, између осталога, не дода и ово, на адресу владе: „Закон је пао, по моме мишљењу, што није нашао потпоре и одбране од стране оних, који су га поднели, Изјава, наставља Пашић: која је учињена у Сенату у име владе и владино држање у Сенату, објашњавају све“.

Тежина ове изјаве Пашићеве (коју су у полузв. листу „Фузија“ метули чак на трећу страну, бајаги што је „стигла при закључку листа“) погодила је на страни, на коју је управљена, и већ сутрадан (14. марта) у истом полузваничном листу, на првој страни (бр, 71 „Дневника“) излази следеће: „Поводом изјаве г. Н. Пашића Са надлежне стране позвани смо, да дамо места оваквој изјави: Г. Н. Пашић налази се у јакој заблуди, ако у истини мисли да је влада у размирици између Нар. Скупштине и Сената могла заузети друго гледиште, а не оно једино правилно и исправно, које је она и заузела — а то је неутрално. И кад је тако и било, онда је сасвим искључена могућност, да влада својим резервисаним

држањем Закон о изборима осујећава,“

На све то најзад, у истом броју полузв. листа (бр. 71.) долази и изјава Стојана Протића: „Ради истине“, који бранећи се од дворског „Бар. Листа“, између осталога вели: „Ја мислим да је била неизоствна дужност владе да свој предлог, који је сад постао и скупштински, пред Сенатом брани, и то брани озбиљно и одлучно. То, леђутим, влада није учинила. Зашто =— ја не знам... Да је влада правилно поступила, вели даље С, Протић, до овог сукоба, држим, не би дошло...“

Сукоб је (ио доиста замашан, јер је био сукоб између Скупштине, која је тредлог два пут усвојила и Сената, који је предлог двапут одбио. Јр, по чл. 62. Устава, кад предлог „не буде ни тада усвојен (т.ј.и на другом претресу у „дому, који га је други по реду претреса“), предлог се сматра као одбачен и у истом се сазиву не може више ни једном дому поднети“.

Али цео овај сукоб одаје нешто сасвим друго: лажан и неискрен положај свију фактора, и успех једне засноване интриге

пр Веј

(У |

Краљеве; а и рачуне старијих Радикала да тежиште владе пренесу |