Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ПОД НОВИМ УСТАВОМ 9265

мевали у клубу. Скупштина и Сенат, у свом трајању од неких петнаест дана (од 11. до 25. јула) усвојили су зајам у горњем износу, који је потврђен 26. јула. У Скупштини је зајам прошао са 64 против 49 гласова. У Сенату је њих 7 гласало против.

Јула 25 завршило је народно Представништво свој рад, и место закључења, просто је председништво заказало „идућу седницу за 1. новембар.“ (место законског дана 1 окт.).

Да ли је то било случајно, или је иза тога помицања дана. састанка лежао какав дубљи план... То се сад није могло знати, и ако се могло претпоставити, да иза сваког оваког акта мора стајати и нека задња мисао Краља Александра. То ће, у осталом, развој догађаја најбоље показати.

За трајања овог кратког рада Народне Скупштине, падао је и дан венчања Краља Александра и Кр. Драге: 23. јули, који је обележен нарочитим благовољењем краљевим према влади, уз одликовање скоро свију Министара, па и председника „Свадбенога Министарства“. „Српске Новине“ су донеле, под насловом: „23 јули“ свечани чланак, у коме се могло читати, како су се сада навршиле две године „како је наш узвишени Господар и Краљ засновао своју породичну срећу и избраницу свога срца из средине својег народа уздигао поред себе на Краљевски Престо обновљене Србије“ и наглашује се „факт, да је наш светли Краљ у Краљици Српкињи нашао себи сапутницу у животу, а народ српски мајку, каква се боља пожелети не да...“

Може се сумњати, да је Радикал могао написати овај чланак. Он је сигурно из каквог напредњачког пера, какво је пре тога лиферовало сличне чланке у органу сједињених Странака. Радикали су се, без сумње, хладили и долазили к себи мало по мало. Али, која вајда, кад је и њихов негда неодољиви Бос носио у себи толико клинова, које му је уњ ударио Краљ Александар, да је пре личио на исцепану кладу, но на стуб, на коме је почивала цела једна ситуација.

Као да се иу Краља Александра беше појавила стара страст за претурањем. Одликовања, која су о дану „23. јула“ као и „2. августа“ тако издашно чињена, пре су могла служити као маска да покрију праву намеру, него ли као израз правог благовољења.

Краљ Александар је полазио са гледишта, да није он тај, који у опште треба коме шта да призна, а још мање коме шта да захваљује, већ, напротив, да су други њему дужни сваку захвалност. Није ли он „даровао“ Устав, и није ли он поново подигао на степен господарења Радикалну Странку, пошто јој је скинуо апсенску буђ, и Напредњачку Странку, која по својој слабости није могла ни сањати о томег Остале две Странке, које су оваквом стању биле у оштрој опозицији — „Самостални Радикали“ и Ли: берали — и сувише су у његовим очима били ништавни, да је

“