Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

268 жив. ЖИВАНОВИЋ

На бакљади, која му је тог вечера приређена од стране Крушевљана, Краљ је, између осталога, развијао овај ред мисли:

„Дајући земљи Устав, ја сам мислио, да ће се од тога тренутка све што се грађанином зове у овој нашој лепој отаџбине, сложити на послу, само око напретка њеног. На жалост, није тако било до краја. Од новог Устава појавила се једна струја, (алузија на „Самосталце“) до душе мала, која и у штампи и иначе тражи све или ништа... Ако нечега има ди не ваља, све се то да поступно и без потреса поправити, Никако начином и захтевима оно неколицине људи, који седе у Београду и подржавају ту по Србију штетну струју, и који и не познају народ, из кога су никли и који се из Београда викад ни макли нису. Понављам још једном: ја сам срећан што видим да народ с њима није солидаран, и срећан сам што сам уверен да на тај народ увек могу рачунати, о чему ми даје доказа и овај срдачан и одушевљен дочек од стране вас, Крушевљани...“ (Срп. Новине бр. 192., од 1902.).

Но Краљ Александар је осећао потребу да каже још више, и то брзо једно за другим. А то је већ био опасан знак. Кад год је он учестао са манифестацијама, увек је било нешто у изгледу, нарочито кад је он, у говору, давао себи за право и антиципирао љубав и пристанак народни за своје намераване поступке.

Али да чујемо шта је Краљ Александар казао сутра-дан (5. септембра) на банкету, који су Крушевљани приредили:

„Имајући (наши стари под Немањићима и Обреновићима, о којима је напред била реч у говору) око своје земље само непријатеље, они су ипак умели створити српску државу; али баш из тога факта данашњи нараштај наш може извући једну лепу поуку: да нам не треба рачунати на што друго, до на своју сопствену снагу, ако хоћемо да радимо на снажењу наше државе и на остварењу наших задатака. Због тога и јесте моја жеља, да се успостави једно стање, у коме бисмо ми сами прегли око тога, да васпитамо омладину у духу народних идеала, да радимо на унапређењу одбранбене снаге земаљске и на унапређењу привреде. Све то требало је вршити поступно и лагано, ала сигурно без потреса и прелома (!!). Није никаква вештина испретурати све, од једном прелазити из једног стања у друго наглим скоковима, као што се сад са повеке стране тражи. Ми смо имали прилике да видимо, како за време реакције сви ћуте, а кад се даду слободе, онда се оне не употребе на корист и напредак отаџбине, него на то, да се још веће траже, да се тражи и оно, што се ни у другој којој од Србије вековима старијој држави добити не може...“ (Срп. Нов. бр. 198).

Умереност и поступност, која кроз овај други говор провејава, не би се Краљу могла узети као повод за прекор. Папротив. Али, с погледом на догађаје из његове владавине, ко би могао полагати вере у истинитост ових речи, које се, у осталом махом после свршеног говора дотерују. Но, неће проћи много дана, и поступци Краља Александра још ће се у већој супротности показати са Крушевачким беседама његовим, које су требале О е!