Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

под новиму СТАВОМ 271

Писца је изненадила та фамилијарност првог ађутанта у врло 'интимним саопштењима, која уз то не беху ни пријатна, НИ ласкава за српски краљевски пар. Писцу беше чудно, да први ађутант вуче по џеповима хартије од толике важности. Али, кад се знађаше важност „Лепог Лазе“ на двору нарочито после женидбе, беше разумљиво и све остало. За интимна саветника Краља и Краљице — који је од Краља имао чудан надимак „Мата“ — а из јелног још чуднијег узрока! — не беше, види се, никакве тајне у двору Обреновића У.

Кад је лошло време пријему, први ађутант раме уз раме до-.

прати писца до самих врата собе Краљеве, топло наваљујући да се прими за Министра: „Јел' те да нете се примити г. Живановићу»“ беше његово питање пред вратима, на што му је одговорено: „Не знам, видећемо, да чујемо шта ће Господар рећи.“

Господар је дочекао писца сам и одмах прешао на ствар. Ту је, за чудо, писац имао да чује скоро исто, што и од првог ађутанта. Цела кућа Краљева беше дакле сложна да „кида“ ис Радикалима непосредно и са „Фузијом“ посредно.

Фузија беше, дакле, у опасности. Њој је над главом већ горела тек подигнута кућа. Али што нарочито падаше у очи, беше то: да Краљ писцу наглашаваше једно сасвим ново Министарство са генералом Дим. Цинцармарковићем на челу, дакле, Министарство ванпарламстарно, ауторитативно, које са својом чисто војничком главом беше у оштријем контрасту према датој новоуставној си: туацији, но и сама влада др. Владана, кад је постала, овог истог месеца, пре пет година, но под Уставом од 1869, год.

То не беше, дакле промена владе, но и промена састема. Са њим долажаше у питање и сам уставни поредак, уколико је оличен у потреби парламентарне већине, која би владу помагала. То се од садашње Скупштине, са Радикалима у већини, не могаше очекивати, Па шта даљер

Писцу беше ситуација одмах јасна, и он је одмах био решен да никако не улази у ову комбинацију, према томе одмах и одговорио Краљу: да се примити не може, да има већ неких искустава из свога ранијег министровања, да најпосле Краљу, ако баш остаје при своме, требају и нови људи. Но, Краљ је овај одговор сматрао као нешто, о чему он не мора водити рачуна, и стога остајаше при своме: да се писац прими; он можда сматраше да се то по себи већ разуме. У то дође пређ. Председник Скупштине Сима Несторовић, „кум Сима“, старојко Краљев, и, чувши шта Краљ хоће, стаде и он наваљивати на писца. Али, у колико су они даље наваљи-

се он веома чуди свима оптимистама, који у у Србији још држе за могућну посету Краља заједно са Краљицом Драгом у Петроград. Краља би, по његову сазнању, примили тамо радо и свечано; али и њу, не, апсолутно не! „Зар једна Марија Феодоровна, мати царева, и једна царица Александра, да седну за један сто са Краљицом Драгом и да јој приреде дочек и испраћај, какав иначе захтева ранг једне Краљице, то, говораше Ћурчић, не може никад бити“, чудећи се, да се наши само излажу јавној срамоти непрестано то тражећи, да само буду увек одбијени. Ово се посматрање добро верзираног Ћурчића показало као тачно,