Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

272 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

вали, у толико је и одговор био одсуднији. То Краља ипак није

обескуражило, и он зовну деж. ађутанта и издаде наредбу, да бе Несторовић и писац бити на вечери.

Нова, невиђена беда! Писцу се јавише пред очима бурне сцене од 9. јула 1900. год. када се једва отео од Краља и уласка у Свадбено Министарство. Да би учинио крај овоме, писац длмах учтиво замоли Краља да га отпусти још сад, јер пошто је већ казао што је имао, излишно је да остане и на вечери. Али, то није помогло, а бегати се није. могло.

Онда се сишло на нижи спрат нов. дворца, у кијоск до трпезарије. Ту је сачекано, док се искупио цео „двор“ ни пошло се на ту невољну вечеру. Ту беху: Краљ, краљица, Ермина (Мима) Г-ђа пок. Тих. Николића, храмајући, са некаквим штапом); све сестре краљичине и један син Христине најстарије сестреи најзад нас два „госта“. Дубок је утисак у писца оставила ова група која требаше да представља појачан дом Краљев, после женидбе и смрти оца Краљева. Писцу живо изађе у сећање једна реч кнеза Милоша, коју је он — по причању Јов. Ристића — говорећи о својоји Карађорђевој породици и њиховој бројној јачини, рекао: „А богме моја је тања“.

Од Милоша не беше сада више никога после трагичне смрти Михаилове; од Јована беше само ова кћи његова Ермина, нероткиња као и нова краљица; а од Јеврема је био само његов праунук садашњи Краљ Александар, без порода и без изгледа на пород. МИ никад се с погледом и на прошлост и на будућност, не могаше видети већа сиротиња Династије Обрековића, која беше утонула у кућу пок. Панте Луњевице, чија два сина, два брата краљичина, само још недостајаху те вечери, па да слика буде потпуна. Династија је вршила неку врсту концентрације старих и нових својих сродника. Кад све ово, и с поља и изнутра, не би било и сувише жалосно, било би веома смешно. Али, и ако тако жалосно, све што се виђаше ту на гомили беше, гола нага стварност. Једини Обреновић губљаше се у овој гомили сукања, и беше утонуо у големе мисли, Није ни чудо, ове ноћи имађаше се образовати Министарство, које требаше да значи нову епоху у владавини његовој...

Страшна иронија на озбиљност положаја, узвишеност династије и на задатак државе.

После вечере, „двор“ се повуче, а стадоше стизати нове званице, међу којима први Дим. Цинцармарковић и Веља Тодоровић, и одмах се, са „кума Симом“ навали на писца да се прво сврши са његовим уласком у кабинет. Разговори и преговори око састава Министарства, вођени су у „кијоску“ на углу. Да не бисмо „дуљили лакрдију“, констатујемо главни резултат: ни сва наваљивања, која су у току ноћи усугубљена притиском Краљевим, ни извођење писца неколико пута на само у суседну трпезарију, и т. Дд. нису променила прву реч: нећу, не могу! Али, сви су се још надали попуштању и Краљ не отпушташе ипак писца, који је преко воље остао сведок доласку и изјашњењу Симе Лозанића, Милована Р.

ал

о.