Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ПОД НОВИМ УСТАВОМ 275

наћи разлога, што је Краљу требало ово подсећање на године преврата и влалалачких погибија. Јер, све и да је било даректних опасности — а оне се нису могле спазити, бар код представника овде скупљених политичких група, па ни код оне једне одсутне — Краљу није доликовало, да и овакве аргументе потрже и тако рећи себе и династију ставља у питање, санкционишући могућности понављања догађаја из тих историјских година, истичући уз то своју личну свемоћ, која ће све то ипак онемогућити. Краљ, дакле, у једлом необичном моменту, наглашаваше пре борбу но мир, пре несигурност, но поуздање, било у сталност себе сама, било у сталност ситуације у опште.

Најзад је Краљ поставио главно питање; Каква влада да се образује с обзиром на све оно што је он изнео Захтевао је од сваког присутног поименце о томе одговор, који је он на списку бележио, да би могао извести коначан резултат датих му мишљења.

Мишљења су се груписала око ових могућности: За образовање једног коалиционог министарства из свих Странака; за одржање споразума између Радикала и Напредњака; и најзад, за 06разовање чисто радикалне владе, с обзиром на већ постојећу бројну већину ов: Странке у Скупштини (за шта је се и писац изјаснио).

Сваки је желео да мотивише своје мишљење; али Краљ, који је био нервозан, није за мотивације, као што није волео ни приговоре '. Краљ је правио примедбе и на непријатељско писање новина, међу њима и „Српске Заставе,“ на што је Јов. Авакумовић одговорио: да му то није познато, јер он „не чита новине“ „па дакле ни своју С. Заставу“ што је од свију оцењено као провидан шеретлук. |

Ово необично споразумевање, трајало је од 4. сата по подне до 10. сати у ноћ, дакле пуних 6. сати.

Пошто су се сви присутни изјаснили, многи и по два и више пута, имао се у главном овај преглед одговора: Напредњаци су били сви за споразум, јер им је он највише ујамчавао и власти и части; Радикали су наглашавали потребан обзир на парламентарну „већину,“ али је провиравала тежња, у осталом оправдана, да су они та права већи а; Либерали су такође указивали ва правилан парламентарни развој, али су већином избегавали директан одговор. Остали одговори људи вал Странака, били су у већини неодређени, који су резултирали из њихова обзира према Краљу сједне, и нужности правилне оцене с друге стране; а то се често није дало довести у добру сагласност.

Пошто је, најзад, ресумирао главне одговоре, Краљ заврши већања, па и саму конференцију, изјавивши са своје стране: да ће се он, према свом нахођењу, решити на оно, што буде налазио за сход:о, и према томе образовати и нову владу.

· Овде се не можемо опширније упуштати у све оно што је писац тада, и ако прекидан, говорио. То се налази изнесено у нарочитом чланку: „Политички одсеви после конференције“ у бр. 285. „Вечерњих Новости“ ол 1902,

18»