Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

292 жив. ЖИВАНОВИЋ

ћајући се у Совјету и иначе сигурни, — а тајно подстрекнути ОД Порте, која се бојала Милоша — најпосле су узинили последњи одсудан корак и идуће године

1839. Милош Обреновић |. би удаљен из Србије, давши 1. јуна т, г. своје „Отреченије“ т. ј. абдикацију; а на престолу га "замени болесни син. Милан Обреновић-Н- а овога ускоро млађи сив Михаило Обреновић Ш. Но и он за кратко_време, На име:

1842. би протеран и Михаило Обреновић Ш., и ноћу, између 96. и 27. августа т. г. побегне у Земун испред „волненија“ побуњеног народа, кога је предводио један страховити. демагог, Тома Вучић-Перишић, од тада названи -„Предводитељ-народа“. "Тако је било извршено и збачење и саме Династије Обреновића, чији су представници: Милош «и Михаило од тада живели ван земље, поглавито у Влашкој и Аустро-Угарској, где је Милош имао огромна имања (спахилуке).

На престо српски дође друга династија: Каргђорђевића.

__ Александар Карађорђевић, син Карађорђев, би изабран за владајућег Кнеза српског и потврђен од Порте и Русије, а да влада по турском Уставу од 1898. Људи, који су ову велику промену извршили — када су се назвали „Уставобранитељима“ (т. ј. турског устава од 1838) — заузели су сва најважнија места у држави: Владу и Совјет, и саревњиво чували поглавито турско видно благовољење, које им је гарантовало сигурност положаја. То је само угрожавало општи положај и давало повода мешању турском и руском, и новим незадовољствима која су доцније кретала на отпор и унутрашњи судар свих главних фактора. Али су велики савремени европски догађаји (Револуције од 1848., Кримски рат и др.) скренули општу пажњу насе, иу Србији је настајао, бар релативан унутрашњи мир, за које је време она направила знатне културне напретке, очувавши,-у—ова_бурна—времена, своју државну самосталност. |

1848—49. Србија је узимала активног учешћа у знаменитом срп“ ско-народносном покрету преко Саве и Дунава, познатом под именом „Маџарске Буне.“ За неко време изгледаше, као да је нестало границе између новог Војводства и Србије. Оно што се радило у

Карловцима, одјекивало је у Београду и "свој Шумадији и обратно.

„Маџарској буни,“ коју је дотукла војска цара Николе |. следова ускоро страшна „Кримска војна“, где је сва Западна Европа с Турском напала на Русију, на чијем је полуострову Криму био судар зараћених сила, по чему се и цео рат 1855—56. назива „Кримски рат“.

1856. Париски Конгрес Мира, који је извео начисто положај створен Кримском војном, санкциснисао је и државо-правни међународни пеложај Кнежевине Србије, гарантујући њену територију и самосталну управу, стављајући је уједно под заштиту свих Вел. Сила, место досадашњег једностраног, често проблематичног „покровитељства“ Русије и „благонаклоности“ Турске. Од тада се силе потписнице Парискога мира, у липломатској историји Србије, називљу: „Гарантне Силе“ или „Гарантни Дворови“.