Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ГОДИНА 1903 295

о =

У нову, ову 1908 годину, јушао је — бавећи се у Нишу Краљ Александар [ са обичним расположењима, готово весело; јер је већ било, по нахођењу Краљеву, више но извесно, да је он бацајући једну по једну странку и владу, најзад, по своме схватању, успео, да рашчисти терен и прокрчи пут за сасвим нове своје личне и политичке намере, које је инаугурисао променом од 6. новембра.

Ово расположење Краљево, коме није изостало ни расположење Краљице Драге, прелазило је сасвим природно и на њину околину и све оне, који су веровали у „срећну звезду Обреновића“, која је истина за многи облак залазила, али се јављала увек са поновљеним сјајем, наравно, како су увек и ту звезду и њен сјај разумели и тумачили они, који су, заједно са оба последња Обревовића, у свему што је досад било, видели само допуштено поступање, успех и напредак и ништа више, или боље рећи: ништа горе!

Ово оптимистичко расположење краљево, вероватно га је определило, да изврши један, ма и задоцњени, акт пијетета.

Као што је познато, Краљ Милан је умро у Бечу 29. јануара 1901. године, а сахрањен у Крушедолу, јер више није хтео ни мртав у Србију, где је владао син његов.

Две године су прошле од смрти краљева оца, и давно су засушиле и све оне крокодилске сузе, које су за њиме проливене, и свенули у Саборној беогр. цркви венци, који су намењени били да се „положе на ковчег умрлог „првога Краља од Косова“, који је сада мирно почивао у Крушедолу, у гробници, што је ка сред цркве, кад којом је стајала плоча од црвена мермера, само са натписом „Књагиња Љубица.“

Краљ се најпосле реши — вративши се 23. јануара са целим двором из Ниша — да на дан 29, јануара ове године, као дан смрти Краља Милана, отиде на гроб оцу своме. С Краљем је ваљала поћи свекру на гроб и Краљица Драга, која је са мужем својим, и допринела трагичној смрти његовој у туђини. Тај обдавични одлазак објављен је и Прокламгцијом, да ће Краљ „неко време пробавити изван отаџбине“. Али се сад догодило нешто, необично по појмовима нашега народа о подушју: Између гроба Краља Милана и сина његова, стао је'и овом приликом, као и о погребу, опет Цар Франц Јозеф. Он је послао за Краља свој дворски воз, У Земун му је одредио у сусрет Хрватскога бана Хедерварија, а у Крушедол је послао шефа своје кујне, да спреми даћу оцу Краљевом. Краљ је овде дочекан, као онај, који иде да плаче на туђем гробљу што је била велика иронија у сваком погледу. Велимо иронија; јер ће сваком пасти у очи овај царски церемонијал, по коме је извршен овај поход сина и снаје Краља Милана на гроб његов, М то је примљено све без поговора. И онда није остало друго, но да Краљ, при повратку, у телеграму захвали „на дочеку и гостопримству“.