Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ИПА И МА И | п РА, АИ НИ пи а а и ва авина ' и И ге А | | | 1 41 | ум . | е – | Ји . | пути

= | Џ

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 2 и

општине. Свуда су обарани затечени Радикални кметови и одбор- м“ ници, а подизани Либерални и Напредњачки, сразмерно њиховој. | јачини, пошто је Странка Либерална била неоспорно јача у народу " од Напредњачке. Наравно, овде је ишло по оној речи народној, Це по којој „Механџија мисли једно, а гост друго,“ то јест: Либерали ју су се користили повољним приликама и освајали општине, држећи и као Странка, да је то услов за њено ојачање, са прећутном резервом: да на изборима посланика, а нарочито после успешних избора, у Скупштину изађу са својим захтевима, са свима консе-. квенцијама, које не само што не искључују, но претпостављају и: саму смену владе. У бр. 22. „Српске Заставе“ од 19. фебруара 1898. у чланку, који је носио наслов: „Нашим пријатељима,“ констатује се следеће: „У последње време имали смо прилике да доста пута прибележимо успешних вести са биралишта,“ и узимајући за мото да „Правда држи земљу и градове,“ орган партијски, између осталога, поручује пријатељима: „Нама би само драго и мило било, да наши пријатељи, чланови Либералне Странке, буду опет они носиоци власти и правице, којом се Србија свугда повосила, док _ није пала у вртлог неурачунљивости и постала плен неодговорних. тирана, великих и ситних, који су под видом партијског самовлашћа чинили дела, која су срамна за њихове творце, и понижавајуна за једну правну државу.“ Није била тајна ни за Врховну Партијску Управу, да власти имају заслуге за овај обрт; али те власти, и ако у њима беше много и Либерала чиновника не беху Либерглне власти, јер странка као таква, не беше на управи земље. С тога, констатујући све ове успехе, и дајући упут пријатељима да буду часни представници власти, орган Либерални између редова а у истом чланку резервише за Странку ипак засебну самосталну акцију и самоопредељивост, независну од Владе: „Време је да се игра са — отвореним картама. Како то може бити другојачије, но да та игра буде часна, јер прави је пут и — најбољи пут. Кри“ вудање, којим је домаћа политика ишла, донела је Србији више несреће но и многи неуспеси, који се и сами лакше сносе, ако је морално здрав народни организам, који лако све преболева.“

Све се, на крају крајева, и сводило на то: Ко бе кога надмудрити! Док су Либерали мислили да и помоћу Владе дођу до своје већине и до Скупштине, дотле је Влада ишла на то, да помоћу Либерала и Напредњака дође опет до неке своје већине и Скупштине. Ми употребљавамо овде рећ „Влада“ из разлога, што је она била видан чинилац у овој маскираној борби, док у ствари, и она је сама била средство и оружје у јачој руци, у руци Краљева. Коначни смер еманципације либералне није дакле био смер према Влади, но према Краљу. Проблем је био тежак; али је и пут, којим се ишло био једини, ако се хтело доћи до каквог успеха сем ако коме — као што ћемо вид:гти — и у Либералној Странци није било толико до тога успеха, колико до личне сујете и празне политичке праксе.