Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

28 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

Цела та лагана а одмерена акција и Владе и политичких "Странака, била је само сондирање међусобне снаге и заузеће стратегијских положаја пред главну, одсудну битку, пред изборе, који су предстојали, али који не беху још ни расписани. Пре него што то буде влада је морала имати каква таква наслона: она га је и тражила и створила.

Према поступању свију политичких чинилаца, ти стратегијски положаји били су, с почетка године 1898. ови: Влада је стално помагала умерене елементе из Либералне и Напредне Странке, у „општинама и у чиновништву; а упоредо с тим потискивала елементе Радикалне. Пошто се Влада мало прибрала, она је ту своју акцију вршила у све јачем темпу. На тај је начин већ и Влада помогла већ постојећи антагонизам између Радикала с једнеи умерених елемената с друге стране; они су се немилице бомбардовали, сваки са својих позиција: Либерали кроз „Српску Заставу,“ Радикали кроз „Одјек.“ — Напредњаци, као Странка распуштена, нису имали својега листа; а у то је доба престао излазити и „Поглед,“ који је издавала једна фракција састављена из најближих приврженика М. Гарашанина, који је у то време, (између 20. и 21. фебруара 1898.) умро у Паризу, о чему смо напред већ говорили.

Но од ових главних положаја било је и одељених „крила.“ Док се Либерална Странка понашала пасивно према поступању владе и прећутно допуштала да Влада бира Либералне кметове и нвмешта Либералне чиновнике, дотле је била једна фракција са Рибарцем, која је као хтела да поступа на неки, у осталом недовољно дефинисан начин, и да се огради од свих поступака Владиних према Либералима, чак и по цену изобличавања оних Либерала, који би, као кметови, одборници или чиновници под протекцијом Владе заузели места од утицаја. То је била она стара политика отпора из 1895. године, која се и даље од времена на време јављала и практиковала, а која је оставила дубок траг расцепа у Странци. То је био коначни резултат те брискиране политике без и најмањег успеха главне, у осталом по себи лепе мисли да се Странка Либерална некако из себе саме појача. Али то је требало знати и о збору Либералном 17. априла 1897. године и прихватити пружену руку измирења у Странци и сад неби било никога ван ње. Погрешка, онда учињена, грдно се светила целој Странци. Исту су практику вршили и неки напредњаци око „Погледа“ и после његова престанка, устајући противу далеко већег дела Напредњака, с једне стране, што они „иду с Либералима“ а с друге и с владом. Ова је фракција била за дружбу са Радикалима, и кад је „Поглед“ престао, онда је, на врло вешт начин, од времена на време, приређивано по једно издање „Погледа,“ као прилог „Одјеку“ (Види бр. 64., 71. и 82. од 1898. На челу тога прилога Напредњачког уз Радикални Орган стајало је, у словима разне величине, као наслов: „Оглас: Ко жели „Поглед“ за прошлу