Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.
310 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ
који су оптуживани. М г. Министар није ни једнога казнио ни јелномесечном платом, а камо ли тежом казном. Ни једном учитељу у оно време није фалила ни длака с главе; а у осталом и да јесте, не би била моја кривица, јер ја нисам био Министар просвете („Штампа“ бр 1903. авг. 3., напис Љ. Протића „Место одбране“)
Но јавила се и једна крупнија ствар, и то лично од Краља.. Позвав Министра у двор, Краљ му поднесе „Одјек“ од 8. маја 1908. и укаже на „издајнички“ проглас, на првој страни листа, који је, између осталих тамо потписаних, носио и потпис: Јов. Жујовића, Боже Марковића, ЈЊуб. Давидовића, Јаше Продановића, професора са Вел. Школе и Гимназија. „Да их одмах пензионишете“, захте Краљ, Без дугога промишљања, Министар одговори, да је то немогуће, и остајао је при том. Три пута се Краљ враћао ва исто питање и исте професоре, увек са захтевом: да се као „издајници“ пензиснишу. А зашто» Што су са извесним кратким уводом, који је садржавао и израз: да се расписаним изборима „иде на то, да се изигра и угуши воља народна“, и да су с тога: „Самостални радикали одлучили, да не учествују у изборима, који ће се извршити 19. маја. Најпосле је Министар указао и на то, да су то политички људи, који се повлаче из изборне акције, и да су својим бирачима морали нешто рећи о томе. Најпосле, „Одјек“ је лист, а све, у њему штампано, и ако садржи кривицу, предмет је судске расправе по закону, од кога Мин. унутр. дела може учинити употребу, ако налази да треба. А Министар просвете не може стављати именоване у пензију. „Добро, онда их ставите, кад буду оптужени за ово“ одговориће жустро Краљ. „Ни онда не, Величанство; а ако би били осуђени, онда би евентуално пенсионисање било само последица судске пресуде“. И Министар је успео, да одбрани и себе и остале, просто тиме, што није дао следства и поновној жељи Краљевој. М сви су ови угледни представници науке и просвете остали на својим положајима и на њима ускоро дочекали следеће догађаје.
Министар је исто тако морао тражити начина да заштити и школског надзорника Вел. Вукићевића, а услед крајње неучтивог захтева окр. начелника у Смедереву Симе Павловина,“ орао је се
' Љуб. Давидовић је у те дане заузимао и важан положај у Срп. Књиж. Задрузи. Знајући и сам, колико је на ударцу, сревши Министра просвете у пролазу за канцеларију, обрати му се и сам, да буде пензиовисан, да би бар отпочео какав посао (као што је доцније и основао штампарију „Давидовић“), Министар, не могући му казати шта се ради по двору, баш око тога, само му одговори; да га неће пензионисати и то „из принципа“, којим се у овом случају руководи.
2 Овај окр, начелник, иначе либерал, и пређе лично познат са писцем, дозволио је себи, да на својој посетници пише Министру лаконски; „Дижите ми Вукићевића, или ћу вас тужити Господару!“ „А ти нећеш преко мојих леђа доћи до веће класе!“ узвикнуо је Министар, бацивши писмо у кош, и издавши наредбу референту, да му предстане Вукићевић. Овај С, Павловић је исти, о коме се говори у Књ. [., да је, са сељацима кулуком, руководио разорењем тополског града као тада ср. начелник. Иначе је био од писменијих представника полиц. струке.
|
| : | |