Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

жив. ЖИВАНОВИЋ | и ·

Но за изборе је много важније било двоје: како ће се држати опозиционе странке: Самосталци, Радикали и лево крило Либерала; а за тим то: какоће влада осигурати слогу и јединство оних странака или делова странака, које су се изјасниле за владин програм и потнору владе. То су били „Независни Либерали“, аза тим самоопредељиви Напредњгци.

Ово друго питање, т. ј. јединство наступања влади наклоних елемената, узела је влада у нарочито старање уз пуну потпору Краљева гуторитета. Као први услов, биле су кандидатске листеи њихова недељивост. _

С тога је кандидовање посланика изведено по старој методи,

као и 1898, у двору, под непосредном сарадњом и самога Краља. Три су личности при том, имале главне улоге: Јеврем Андоновић за Либерале (као неминистар), Антоније Пантовић министар за Напредњаке; Веља Тодороић за. „умерене“ Радикале. Привцип је био: да сви одређени кандидати једног округа имају доћи — из све три групе — на једну листу, којој ће носилац бвти најзнатвији међу њима. Али то није ишло лако. Свака је страна вукла к себи. Нарочито је тешко било извести број Либерала н Напредњака на листи. Нити је Андоновић попуштао Пантовићу, ни овај њему, Било је жустрих заузимања, кад кади оштрих пребацивања, тако, да је Председник Министарства у једној таквој прилици морао стишавати: „Што сте тако ватрени, господо» Мени се допада г. Живановић, који не примећује ништа...“ ИМ доиста писац није ништа полагао на те вештачке творевине. А, како ће и једни и други и трећи бити, на крају крајева, само краљеви измећари, то је све једно, колико ће их од које врсте бити.

На послетку је и то било свршено. Мван. Унутр. послова доставио је окр. начелницима утврђене листе иони су били дужни да их на грађанским окр. зборовима спроведу и за њихово се усвајање побрину.

Отимање око већине при овим изборима имало је увеку основи тежњу и- претпоставку: да евентуална већина дође и до своје владе. Да би ту илузију разбила, влада наговести кроз свој лист „Слогу“ (бр. 126, од 17. маја), у члавку „Пред изборе“ и своје погледе на коначни резултат. „Ма знамо, вели се у том чланку, да ће се свуда наћи полит, спекуланата, који ће састав појединих

„деветнаест“, јер не звучи пуно као 15.,:20., или 25.", као да су избори у опште нешто неважно, а не — како их је писац још 1899. у једној прилици назвао: да су избори „револуција у границама закона“. На горњу примедбу, Краљ не изнети овај необични и за њ тако карактеристичан свој поглед, на неке датуме. „А што да не ваља број 192 Ја — поче Краљ — н. пр. свакога |9-га дана у месецу, нећу потписати ни један указ, да се ко отпусти или пензионише, јер сам се 19-га (августа, 1895) давио у Бијарицу (Књ. П.). Исто тако — настави Краљ — свакога 23-та потписујем само добре указе, јер је то дан мојега венчања; а свакога 29-га потписујем само рђаве указе; знате, тога је дана умро Краљ Милан...“ његов отац! И такви укази, који дотичнима доносе несрећу, имали би бити знак синовљега сенања на свога родитејља !! |

ер ветртиста;

ЈЕВ аи ррве ае

: |