Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

ГОДВНА 1903 321

жуби готово сву своју бригу да се брани, и да друге брани, од разорних захтева, час појединих назови политичара из унутрашЊости, час појединих представника власти, који су тежили да се на овај или онај згодан начин, а преко Министра, курталишу неугодних им пол. партизана у свом округу. А шта се дало позуитивнога створити у таквим приликамаг Ни разлози теорије, ни захтеви практике, баш у Просветној струци, којој је писац стајао на челу, насу, према оваквом стању ствари, могли доћи до израза, где је сваки распоред, свака наредба, па и сваки закон имао бити тенденциозан, и носити у себи ратоборан карактер, само за сузбијање некаквих вечитих противника, а не за консолидовање одношаја у Просвети, или нужно осигурање њених радника и жељенога успеха за школску Омладину; јер је Краљ Александар, поред политичара, желео бити наравно, на свој начин, и политички педагог.

Остала би, по иступању писца из Министарства, улога у Сенату и положај у Држ. Савету, оба добивени, а нетражени. Отказати се и њих, значило би отказати се и саме егзистенције, и лишити се сваке амбиције и примити ва се неку врсту политичког монаштва, каква не хоћаху примити ни један богати и сваке славе задовољени генерал Јов. Белимарковић сада Председник Сената, и један мисаони и у свему беспотребити др. Стојан Вељковић, Потпредседник Сената, оба, уз то, људи већ одмакле старости и толики други, према којима је писац, тада тек са навршеном педесетом годином, био скоро представник млађег колена у Сенату и Савету, ма да не беше више ни он од најмлађих,

Но, човек, вели се, разлаже, а Бог располаже, И у време, када су се, после избора за Народну Скупштину и пред изборе за Сенат, врзле ове мисли по глави писца, он ни слутио није, да је тако близу један, по својој вулканској силини, страховити догађај, који ће и њега и све остале, наједном, колико силно, толико и неочекивано бацити далеко у страну и треснути све о ледину најгрубљег изненађења. !

МШ. Последње виђење писца као мин. просвете и цркв. послова с краљем. — Краљ Александар није био задовољан успехом, који је

Његовом правцу и смеру донео избор посланика, без и једног представника опозиције. Он је хтео да осете казну и они, који су се, по његовом схватању, ма у чему показали „Ннепокорни“. И сама

1 Услед ове прозаичности, каква се указивала пред мисаоним људима, имала се извести једна ретка свечаност, чисто естетичне природе. То је била прослава педесетогодишњице старога Београдског Певачког Друштва, о Троицама 25. маја О. г. Тим поводом стекла су се у Српској Престоници многа певачка друштва и ван Србије, да буду на свечаности и утакмици у певању, за част победе и награде. Свечаност је почела бакљадом у очи Тројица, и даље се кроз нека два дана развијала по програму. Знатну улогу пред двором имао је Р. Милошевић; и говорио је у празној улици Краљу и Краљици, пошто, сем, Пев. Друштава, нико од публике није смео бити у бливини двора!

Пол, Ист. Србије ТУ 21