Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

322 жив. ЖИВАНОВИЋ

пасивност била је у очима краљевим казнима. И ако је сваки победилац великодушан, и после постигнутог успеха не тражи нових жртава, Краљ Александар није био од те врсте људи. Он је тражио

још жртава, баш за то, што је победилац; и то их је — поред осталих — тражио н у области Просвете, којој је на челу стајао писац овог дела, и који је, као што је напред речено, толико по“ лагао, да од носилаца његове струке отклони сваку неповољност овога суморнога доба... |

98. маја, у подне, пре него ће Краљ за трпезу, уграбио га је писац у двору, са једним указом. Типало се попуне упражњеног места референта за црквене послове у Мин. Просвете, на које је имао доћи др. Влад. Т. Марковић, правник, који је, после одласка свог из Мин. нар. привреде — као неугодан са своје сарадње у „Срп. Застави“ — место отпуштања из службе, како је Краљ желео, био као човек у служби вредан и исправан, за време „Фузије“ премештен у Мин. Финанс. Марковић је студирао у Немачкој и економне и фин. науке по свршетку Права на Вел. Школи, и положио докторат. Примио се новог положаја за цркв. послове, више за љубав Министру, но из жеље да ту дође.

Краљ потпише поднесени указ и ако је имао другог кандидата, кога је министру раније на својој карти, а по молби Јевр. Андоновића, означио; но кога Министар није могао примити, као осведочена аљкавца, и ако је био син једног бив. Министра, пријатеља Андоновића. Ту прилику уграби Краљ, при потпису указа, да нарочито осуди три представника из Просвете, и да тражи да се казне за своје понашање приликом избора, што је Краљ могао знати једино из полицијских извештаја. Краљ је трајно за све време изборне сезоне био у њих посвећен и својим ауторитетом подупирао захтеве вазда безобзирне полиције, с којом је Краљ често стојао у непосредној вези и преко двор. телефона и сам издавао налоге у колико то није вршио преко Министра унутр. дела. Тако је Краљ знао за све случајеве, па и за оне из Просвете, за које сада тражи и казну. То су били: Веља Вукићевић надзорник нар. школа у Смедереву, Милан Зарић професор гимназије у Ваљеву и Сретен Хаџић примерни управитељ Учит. Школе у Јагодини. О првом од ових, Вукићевићу, Краљ стално није имао повољно мишљење, јер га није трпео окр. начелник; на другог се, Зарића, жалио Краљ јер није био уздржљив, него је се усудио да се припозна за радикала, а то као није смело бити; трећи, Хаџић, био је крив, просто за то, што је представнику пол. власти у Јагодини изјавио своје мишљење: да он неће ни за кога да гласа. Све је те људе требало, сад, по Краљевом тражењу, ако ништа више, бар испремештати, или пенсионисати. Министар их је бранио како је могао, нарочито и с обзиром да су избори били и прошли. Њих ради, он је Вукићевићу сам дао одсуство да би отишао ван округа и склонио се од окр. начелника и гоњења; за Зарића је рекао, да га лично и добро зна, и да он, као још и човек танког

=

стања, неће свој и своје породице хлео доводити у питање; нај-

ПРИ ЛЕ пен про