Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

УГАШЕЊЕ ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋА

[.

Двадесет девети мај 1903-Ке. Доживљаји и успомене писца овога дела у вези са историским догађајем тога дана. — Освитао је „29. мај,“ даз, када је пре тридесет и пет година, 1868., у Топчидеру погинуо Кнез Михаило М. Обреновић Ш., и кога је дана у Топчидеру чињен спомен на месту погибије, а у целој земљи, и после толико година, дават парастос. Писац овог дела, пошто је у подне 28. маја поднео Краљу поменути указ на потпис и после подне тога дана посвршавао текуће дневне послове у Министарству Просвете, беше зарана код куће, и по вечери, легао и да спава, као и цела његова породица. Само један члан породице, пешад. капетан Драгутин Т. Димитријевић, тада приправник у Главном Генералштабу, шурак писца, рођени брат жене његове Јелене, не дође, на време на вечеру, пошто је 28. маја на ручку с њиме, био изненада гост артиљ. капетан Михаило Ристић, са службом у Књажевцу, давнашњи знанац са писцем још из Ниша, где је капетан Ристић био учитељ до преласка у војску. Упитан при ручку у башти зашто је дошао у ово доба чак у Београд» капетан Ристић са свим обичним тоном и начином одговори писцу: да га нешто боле очи, и да се не може да ослони на там. лекаре, па је дошао у Београд. По ручку су оба капетана отишли у варош; ау вече, после свршене вечере дође кући и капетан Драгутин. Враћајући се из баште по вечери и сусревши га, писац ће му самоу пролазу рећи: „Хајде, Драги, вечерај и ти, па да се спава!“ На то ће капетан Драгутин, који је као млад човек живео слободним животом, исто тако у пролазу рећи: „Ја ћу, зете, још да изађем; хоће чика Мијаило да поседимо мало у кафани.“ Чика Мијаило“ био је капетан Ристић, данашњи гост на ручку; а као старијег у годинама, тако су га звали млађи официри.

! Кад је Ристић био учитељ у Нишу, капетан Димитријевић био је ђаче у основној школи у Нишу, када је и писац био тамо професор Учит. Школе. Ту се писац и оженио 1886. године (27. априла) и са женином мајком, сестром и мајчином мајком узео к себи и садашњег капетана Драгутина, који је био непуних десет година (рођен у Београду, 5. августа 1876), одрастао и све до ступања у Војну Академију школовао се у његовој кући, као што је и даље био нераздвојни члан породице, будући се није женио. Са своје честитости он је — и ако бујан и жив, због чега се једном директор Ђ. Козарац озбиљно жалио писцу — и сваку љубав заслуживао, као што је и међу школским друговима, и вршњацима, са те честито-