Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

328 | жив. ЖИВАНОВИЋ

Са уобичајеним домаћим миром, ушло се дакле у кући пишчевој у кратку мајску коћ. Мир и тишина владали су над целим Београдом и у Београду. И дани и ноћи беху необично тихи, ведри, лепи.

Али, ако се легло у миру, устало се са великим изненађењем,

У саму зору, 29. маја, купање на прозор с улице пробуди прво жену пишчеву, Јелену. То је куцала госпођа Софија Милутина Степановића, блиског суседа у улици Св. Саве. На гласне узвике женине, по том, пробуди сеи писац и викне изненађен и сам: Шта јер Како шта је, беше одговор: ми спавамо, а доле покољ у вароши, војска се туче, Краљ и Краљица погинули... куку мене, да ли је овај наш (капетан Драгутин) овде!,.. и оде живо у његову собу где је Драгутин спавао. Постеља беше недирнута; капетана Драгутина не беше ту. Ако је истина оно што је г-ђа Степановаћа рекла, онда је било јасно, где је Драгутин. У малој собици, где су стајале и свеће (јер тада није било електрике) нађене су после и одломци од истих, јер их је капетан синоћ ломио к однео у џепу, да му се за сваки случај нађу при руци.

Намах се избуди цела кућа и писац истрчи на улнпу, која

еше мирна и скоро пуста, где стајаше, пред купом његовом и сам Милутин Степановић и на питање: „Шта је то комшија, је ли то истина да је погинуо Краљ и Краљицар“ „Истина, истина комшија; ја сам то и гледао са прозора Чиновничке Задруге (која је на двору супротном углу, где је сада Мин. спољних послова); а ево погледај доле, на Теразије, оно је војска.“ И збиља, целу просторију улице код самога Двора и суседног му Министарства, беше притисла војска угусто сабијена, као неки мравињак, чији појединци беху расути и амо ка „Лондону“ и до куће Јов. Ристића. Степановићевом исказу ваљало је веровати; он је и могао знати ичути пре но други; оба последња Обреновића беху узели Степановића на око, као познатога Карађорђевца'. У факт се није, дакле, могло сумњати. Место свакога одговора, писац само се прекрсти, рекавши: „Буди Бог с нама, ово је као у хиљаду и једној ноћи!“ Степановић, за тим оде, спокојан, и гко је имао на Сави у приправности чамац, за бегство, на случај да заверенике кзневери срећа.

Две су неизвесности притискивале писца, прва њега лично, као дојучерашњег Министра; а њега и целу породицу неизвесност шта је са капетаном Драгутином. И у тој недоумици сва су и деца излазила на улицу, одакле се доле лепо види све до Двора и шта је на улици, и враћали се назад, док се после неког времена, оздо

сти, као и доцније међу официрима, што је са одлучности, био необично цењен и вољен. Догађаји, којима ћемо се даље имати да бавимо, покаваће најбоље, каква је чињеница међу својим друговима, и у тим самим догађајима, био тада пешадиски капетан П. класе, Драгутин Т. Димитријевић. — Апис. Овај је надимак добио јон

у Гимназији београдској (по досељењу из Пирота, где је Драг. свршио нижу гимн..

у којој је писац био (1887—89) директор.

: Но Степановић је дочекао и мирнија времена, баш кроз овај догађај. Умро је напрасно 21. августа 1924. као члан Главне Контроле. Био је то човек добар и вредан, пун народних умотворина. Написао је 1913. књигу: „Срби и Бугари у прошлости и садашњости“ необично документовану, а друго издање је исте 1924.