Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

УГАШЕЊЕ ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋА 329

од „Славије,“ указа једна групица војника, који калдрмом иђаху страном на којој је кућа пишчева, с пушкама на рамену, а тротоаром уз војнике иђаху два официра. Што ко жели да види, оно и привиђа. Сви се сложисмо дато иде Драгутин, док се не показа да то није Драгутин — већ, капетан Михаило Ристић, јучерашњи гост, и други пешад. капетан Илија Радивојевић, такође добар познаник, који је са капетанима: пешадијским Душаном Глишићем, Милуном Рисимићем, коњичким Антом Антићем и др. тако често долазио пишчевој кући, Драгутину, и са њиме, махом насамо, вомили увек неке тихе разговоре. Уставише војнике прво пред куБом, а за тим их уведоше у башту, сами почеше говорити утешне говоре, правећи се равнодушни на општа питања свију, и старе мајке Драгутинове Јовачке: Где је Драгутин» Он је доле, одговараху капетани и једва као узгред наговестише да је рањен „али ништа, мало“. Писац узме капетана Илију мало настрану, слутећи да је нешто озбиљно, и упита: Шта је с Драгутином» нашто овај одговори: „Драгутин је богме рањен, и то врло тешко; жив је и однешен је у болницу, надамо се да ће остати у животу“. Писац га умоли да 0 том мајци и осталима не говори и пошто су оба официра били, како се видело, уморни, то су узели по гутљај ракије и деца су им очистила одело и капе, јер нарочито на капи капет. Ристића беше много праха, труња сваке врсте, као и по блузама. То су све били остатци отпадака, услед вршених експлозија У двору, као шта ћемо видети даље,

Упитани о Краљу, капетани одговорише: „Свршено је, они су обоје, и Александар и Драга, изгинули“. За даље разговарање није било времена, па тако ни писац није могао знати, да су пред њиме стајала баш два човека, који су видели последње моменте бившег владаоца и да су прах и одломци по њиховом оделу последњи остатци једног срушеног Престола, и који су баш они, у Краљевој личности, својеручно срушили и са осталим били последњи сведоци ове династичке катастрофе, и сршетка последњег Обреновића.... Они хитаху натраг, Двору и Министарству.

При поласку ће капетан М. Ристић рећи: Ови су војници доведени, по наредби команданта места Машина, и имају да чувају кућу од сваког и ма чијаг нападаја; а за тим наредише, да један војник стоји, као стража, унутра за капијом и оградом с лица куће, а други у дно баште, Писац који је у том видео и бригу свога шурака, прими и ове речиим наредбе без поговора. Тренутци беху врло озбиљни!

И они одоше. Писац и породица му остадоше брижни за Драгутином и ако још ни сами не знађаху, шта ће да се ради; Као што се не знађаше и сва величина опасности, У којој се живот његов налази. Чудно неко осећање беше у погледу судбе Краљеве: оно што се десило, на жалост, изгледаше тако логично и природно, и извршено од правих људи, да се писац, дошав најзад к себи од првог изненађења, даље о томе није бринуо. Као што ће се доц: није видети, овај страшни и велики догађај сви, сав народ без