Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

=

330 жив. ЖИВАНОВИЋ

разлике, беху примили; неки са потпуном равнодушношту, а веЋина и са радошћу. Дан почињаше вен да осваја; улица постајаше живља. На један мах стигоше пред кућу једна стара дворска кола и један официр, ушав у кућу, потражи писца и изјави, да ов треба одмах да пође с њим. То беше пешад. капетан Драгутин Ристић. Писац саслуша захтев и пошто се обуче, рече да је готов да пође; али ће, пре поласка, капетан рећи, нешто свечано: „Но, господине министре, ја вам пре но што пођемо, дајем поштену реч, да не идете ни у какву опасност; а сад изволте!“ У то се почеи жена писца, сестра Драгутинова спремати, да што пре оде у вој. болницу да види рањена брата свог.

Ћутке уђосмо обојица у кола, чија се врата затворише и кочијаш обрте Теразијама. Свет већ беше дошао « себи од првог изненађења и креташе се по улицама у свима правцима, мирно = радознало. Код куће Јов. Ристића беше већ војника, разуме се све с пушкама. На самоме углу код „Лондона“ беше инжињер. пуковник Дамњан Поповић, без кокарде, као и сви официри; а у целој околини двора виђаше се војска. Кола стадоше пред Министарством унутр. дела (срушено, где је сада нови двор) према коме беху војници у строју, с оружјем, а даље тамо к Теразијама виђаху се топови и опет све војници. Спрам „Лондона“, мало преко раскрснице, горе, на сред улице Милоша Великог ескадрон коњице. Војска дакле беше и господар ситуације.

Уђосмо у Министарство на доњем спрату, и капетан спроводник рече писцу да уђе у канцеларију, која је иначе Министра унутраш. дела; а сам се изгуби, или бар писац га није даље видео. Соба министрова, и онако не тако велика, беше пуна пунцата људи, као и друга мања до ње. На први поглед могаше се спазити: Јов. Авакумовић, генерал Јов. Атанацковић, Ђ. Генчић, и др. Сви ови, и други, иђаху по кабинету; а у оној малој соба, десно, виђаше се Стојан Протић, где седи за столом, и труди се, уз примедбе осталих, да нешто стави на хартију; ту беху и Љуба Живковић и Љуба Стојановић, и др. В. С. Вељковић, Аца Борисављевић и др. Сви беху нечим занети н писац пришав ближе и погледавши на Ст. Протића упути једно опште питање онако насумце: „Шта то лише Стојан >“ Неко одговори: , Проглас на народ.“ „Да, и треба проглас“ рећи ће писац. Али писац, у том моменту ипак осећаше извесну самоћу. Положај му беше тежак.

Сви ови људи, сакупљени овде, у том моменту и како се 1" њаше писцу: или беху већ саставили владу, или је састављаху. Но то писац моментано није могао разбирати већ и с тога, што му неко од присутних, за кога личаше да има право наређивања, рече да оде горе, на горњи бој и да чека тамо.

Изашав напоље, у предсобље, писац спази да у истом тренутку долази и бив. Министар финансија Милован Р. Маринковић, и обојица се упуте горе. Сат пишчев џепни у том моменту показиваше 5, сати и 35. мин. јутру. Не потраја дуго и у соби „Министарског заседања“ беху четири бивша Министра: Жив. Жива-

арена ба а