Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

332 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

ваше га, снај исти, који је јутрос са капетаном Мих. Ристићем _ довео војнике кући. „Изволте господине Живане доле!“ Готов да

«следује, и изјавнвши да га зову и да има да оде и види рањена шурака свог, опрости се с осталима, а они осташе до какве даље наредбе. Одмах имамо да додамо, да су и они, без даљега узнемиравања, упућени кућама; али су куће свакога од њих биле неко време под стражом, ваљда такође због предохране од напада, којих, у осталом, није ни било. Ред је био у Београду потпуно примеран. Е

Писац. пође са капетаном Илијом — интимним другом свога шурака Драгутина, који се, изгледа, преко другова, и ако, као "тешко рањен, између живота и смрти, бринуо о кући и породици из које је и сам. Само се томе има приписати све, што се од јутрос и са писцем догодило. Сишав опет доле, писац би упућен у исту канцеларију министра унутр. дела, где бејаше иста слика као и при првом његовом уласку у њу. Чим га спази Јов. Авакумовић, приђе му са речима: „Живане, звали смо те да ти кажемб да идеш кућа и да будеш спокојан, нико те неће узнемиравати. И остала ће господа бив. министри такође сад бити отпуштени; а позвати сте колико да се изврши ова промена“. Вест је ова била пријатна; али писац не пође одмах, већ управи на Авакумовића ове речи: „Молим вас, има ли владе, и ко јој је председник » „Ја сам“ одговори кратко Авакумовић. „Е, врло добро, продужиће писац: свршило се једно крупно дело. Нико у земљи неће за то ни прстом мрднути; ако буде опасности какве, може пре допи с поља. Молим вас с тога, да учините све што вам је у власти, да у самој земљи никоме длака не фали на глави, и само ће тако овај догађај бити прихваћен како заслужује...“ „Већ су предузете мера;и до сада је свуда ред“, одговори Авакумовић; а сад, вели, збогом, и буди без бриге, теби неће нико ништа“. На те ће последње речи прићи Њ. Генчић, и обухвативши левом руком писца око врата, и гледајући у председника Министарства узвикнуће: „Не само да му неће нико ништа, већ сви ваља да смо му захвални, што је подигао онога детића, који је толико заслужан за ову ствар...“ Мислећи на капетана Драгутина, који је, као што ће се из развоја додађаја видети, имао једну од првих улога, како у склапању завере, тако и у нзвршењу њенога задатка, све док његов силни организам није јутрос сломљен под унакрсном пуш“ чаном ватром двојице преплашених стражара, у ходнику на доњем спрату старога дворца.

Изашав из Министарства унутр. дела, а врло пријатељски праћен Љубомиром Живковићем, који је желео осигурати слободан пролаз кроз гомилу радознала света, што се међутим беше искупила пред Министарством, писац седе у један фијакер, и праћен некима од другова капетана Драгутина, пође право у војну болницу.

То је била она стара в. болница иза „Пветног Трга“, на чијем је месту, после ове 1903. године, подигнута нова, садашња звана „Трећа“ Гимназија. Ту су били донешени сви рањени прошле ноћи

% Е + 1