Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

-934 жив. ЖИВАНОВИЋ

кари главом на свако питање родбине и другова, и нису давали "успокојавајућег одговора. Све је остављено било срећном случају и природи самога, у осталом крепкога и силног организма Драгутинова... У том положају, по првом уредном превијању у болници, за"текао је и писац свога шурака, као и његова жена својега брата, на првом виђењу јутру 29. маја. Призор је био такав да је морао бити оплакав; а жалост су повећавали контрасти, који су били тако видни за све, који су знали, како је још синоћ био здрав и крепак, а како сад лежи изрешетан куршумима, између живота и "смрти. Други је контраст био у самој ситуацији. Напољу другови капетана Драгутина, весели и задовољни, обасипани пажњом од "свега грађанства, близу догађаја, који се у Министарству и иначе одигравају, и који ће тек наступити; — а он, стуб завере, лежи сломљен, намењен више смрти но животу. Али и он није остао "без пажње. Болничко двориште било је од тога јутра и после, стално пуно другова, официра, и пријатеља, грађана, госпођа и госпођица. Све се то из дана у дан, утркивало са родбином, да „јунаку дана и догађаја“ укаже своју пошту, да поднесе своје понуде, по лепоме српском обичају у оваквим приликама.

Капетан Драгутин није смео говорити. Тако је гласила изречна „лекарска наредба. Али, ко ће при оваквој навали света, и у овак“ вим узбудљивим приликама, остати мутав читаве дане и недељер Капетан је говорио, ма по једну реч, допуњујући своје одговоре мимиком. Ипак је — кад се осећао, онако сав увезан, мало поузданији — видећи нас своју родбину, ожалошћене и стално 34 бринуте — једног од следећих дана прибрао своје силе те је писцу своме зету, кад га је овај штедљиво упитао: Шта то и како то би! И што и њему није било бар казао што, ради управљања 0 завери и спремиг — тихо и присебно одговорио овим речма: „Што сам ја ушао у ове послове, зете, ту има и ваше заслуге. Ја сам човек млад, а живот је леп и весео, па сам могао да му се, с дру“ говима, и предам, не водећи бриге о политици и о овоме, и шта Краљ ради. Али ви сте, пређе још као министар (1899—1900) а и иначе, увек износили тешкоћу прилика, и жалили се на поступке краљеве, који је радио шта је хтео и од свакога изискевао само жртве. Тако сам и ја почео да посматрам шта се ради, да почнем прво сам, а после са својим друговима, да размишљам о тешком стању наше земље и о начину, како да се томе једном учини крај. Тако је постала ова завера. А вама нисам могао казати 0 томе ништа, ма да ми је то толико пута долазило, поглавито с тога, што смо ми рачунали и са неуспехом. А у том случају и ви не би добро прошли, пошто сам ја члан породице, а много је што шта у нашој кући и рађено и говорено за ову ствар. Па сам на такав случај хтео, да Вам је бар права клетва, кад би и вас повукли на одговор, да мирном савешћу можете рећи: да нисте о свему ништа знали...“ Одморивши се мало, додаде још: „А сад кад смо извршили оно, што смо хтели, не марим да умрем, то ми је сасвим свеједно...“

Др рано е=-=