Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

УГАШЕЊЕ ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋА 385

„Па ипак си ми могао бар штогод казати, рече на то писац,, те не бих ни ја понешто учинио, што сам, ма и по сили околности, морао можда и мимо своје воље примити, а требао сам избећи“, „Е, сад, тако је“ рече тихо капетан, и разговор је ваљало прекинути, јер га је узбуђивао, и исцрпео.

Писац сматра, да ће одговорити историјској верности, и дужности савесна излагача, ако одмах овде наведе и два ранија разговора са својим шураком капетаном Драг. Т. Димитријевићем, који падају знатно раније од 29. маја, први ваљда на годину дана раније, други нешто после. Положај писца у добу, када пада дотађај од 29. маја 1903., двогубо је од интереса. Јер, док је се он десио тада као члан владе, један члан његове куће, не само да учествује активно у самом делу, већ је један од вођа завере. По неподељеном признању његових вршњака по чину и годинама: Д. Д. Апис је би њихов вођ а они су — млађи официри — били зачетници завере, њени главни носиоци, и њени извршиони у најтежем делу њеном, јутру 29. маја у староме двору. Но о том, доцније.

Први разговор, о коме је горе реч, био је једног дана, после ручка, када је капетан Драгутин, бавећи се у радној соби писца додирнуо зло стање у опште, а нарочито после женидбе, означавајући Краља Александра и Краљицу Драгу као виновнике свега и да се то „не може више трпети“, завршио је млади капетан.

„А шта му се можег упитао је, место одговора, писац, продуживши даље: „У току времена, прво Краљ Милан, а за тим Краљ Александар, разним средствима и начинима разорили су сваку живу политичку силу у земљи. Неуспех зајечарске буне (1888.) убио је сваки изглед, на какав поновљени народни општи покрет. Политичке Странке, као чиниоци, који се наизменце јављају на делу, такође. су и међусобно несложне, а свака појединце и све скупа су или слабе или деморалисане, да се све измењују у служби том истом Краљу. И с те стране нема, дакле, за њега опасности. Једина страна — наставио је писац — која је компактна и као неоспорна јака чињеница, то је, по мом мишљењу, још само војска. Она је као таква ипак једна чињеница, и при свима манама које би се могле пребацити врховима њевим, у њој, у офиц. кору, има нечега лепога, има другарства и карактерности; а то је ипак,

при општем расулу, једна снага у земљи, која 64 једина и могла нешто да учини...“ ~

Све је то саслушао капетан Драгутин, смешкајући се, и на све одговоривши једним лаконским;: „Па, може бити!“ И на том се свршио тај разговор; а писац — који са овим разговором није везивао ни какве наде ни прохтеве — није ни слутио, да говори како би Французи рекли: с једним од убеђених.

Знатно после тога разговора, а по времену ближе 29. мају 1903., но када писац, као и за првог разговора, није заузимао никакав положај једног дана, опет по ручку, писцу у његовој радној соби, показа капетан Драгутин слику Петра Кара-Ђорђевића,