Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

РМ И а А М МИ

344 ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

поверио своме ујаку Гезчићу, овај је био одмах споразуман, чију решеност објашњавају његови напред изнесени доживљаји и незаслужени напади од стране Краља Александра. И скуп у винограду имао је свој ресултат: сви су присутни били сагласни, па и ХаџиТоми повере неку важну мисију, као и Јаши Ненадовићу у Бечу где се валазио од атентата у 1899.

Главним носиопима завере, било је за први мах довољно, да су знали, да су и напред именоване личности сагласне са њиховом намером; а веза њихова са „цивилним“ односно политичким личностима, одржавана је, за први мах, у додиру две личности с једне и друге стране: Генчића и његова сестрића А. Антића. Генчин је, ускоро, 23. децембра 1901., имао први шири састанак са дванаесторицом првих завереника официра. Тај је значајни састанак, горњега дана, био у стану његова сестрића А. Антића (Бирчанинова ул. 40) и описан је детаљно у поменутој „Књижевној Републици“ као и све друго, што се аутентично и даље, тамо износи, као тачан и сређен резултат из података, које су писцу тога важног историјског документа Драгиши Васићу, дали сами учесници у завери и догађају од 29. маја.

Од тог састанка, завера престаје бити предмет појединаца, који су се овде прво састали и у своју средину примили доскорашњега Министра Ђорђа Генчића. Од тога састанка, главни је задатак зачетника завере био упућен у два правца: да се коло завереника увећа и да се нађе начин, да се поуздање приврженика и дискреција осигура. Оно прво, прибављање приврженика завере ишло је од тада лагано и веома обазриво, и тај се задатак није оставио свакоме, већ је у главном остављен само неколицини, међу којима је био Драгутин Т. Димитријевић, Анта Антић и још неки. Ово друго, гаранција о приврженицима завере, нађена јеу стварању једнога тајног списка, у који би се сваки изјашњени нови завереник својеручно потписао, давши уједно и свој пристанак на завет или одлуку, која је била исписава на челу тога документа, у који је сваки заложио и свој рођени живот, а у даљим консеквенцијама и мир и сигурност своје породице и ближих и даљих сродника. Предузеће је необично одважно, колико је и опасно; али оно је нашло своје носиоце, који су га до краја весопустљиво довели.

Прво је постојао један претходни списак, потписан само од шесторице, и који је био на чувању у вилограду Ал. Новаковића; али је, због једне појављене случајности, тај списак уништен. Бо показало се ипак, да је један такав списак врло потребан. И у поменитом чланку „Књижевне Републике“ (год. |. бр. 2. 1924.) стр. 43. о томе стоји дословце 080:

„После неког времена питање списка они исти завереници покренуше понова, па га у кући Жизана Живановића, Министра

клетве, који је поручник Дра-.

Мр а а

просвете! опет сачинише. А текст 3

! Живановић је, како је на свом месту већ изражено, постао Мин. Просвете тек 20. априла 1908. и био до 29. маја, свега дакле 40. дана, дакле после спаљења

цм нити:

ранија

“