Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

370. ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ

је рат Србији. Његов је ток већ познат, као и сјајни успеси српске војске, прво и знаменитој битци „на Церу“ (или како се још зове "и „на Јадру“ првих дана августа) а за тим у избацивању целокупке аустро-угарске војске преко Саве са територије Србије, крајем новембра у првих дана децембра 1914. Тај је успех донео Србији релативан мир кроз 1915 све до октобра, када су са великим удруженим силама и концетричним комбинованим операцијама, са севера, запада и истока на Србију наишле војске Немачке, АустроУгарске и Бугарске | ;

Необично вешто одступање сопских армија испред удружених.

сила и њехових обухватних операција, учинило је, да је храбра српска војска избегла спремљену јој катастрофу; али то јој није уштедило одступање преко огромних и од векова беспутних и непроходних планина и кршева, који деле Србију од Албаније и Црне Горе, која је као верна савезница, сву даљу судбу поделила са Србијом.

Са целином војске, били су разуме се, и официри од 29. маја, сваки на своме положају.'

По одмору, који је надчовечним напорима преморена, потребовала српска војска на Крфу, дошла је њена ресрганизација, наоружање а затим и одлазак на јужву границу Србије, или тако названи „Солунски фронт“.

Операције су у првој половини 1916. на том фронту већ отпочеле, Извршен је доцније и велики продор на Кајмакчалазу, а заузет је Битољ. Али, како је акција ма кога фронта у овом великом рату — у коме се тукло: на западу недале«о од Париза, на истоку у пределима Пољске и Русије, ускоро и на граници Италије; а на јужној граници Србије, према Солуну, борба је стално зависила од целине савезничких операција, које су једна другу успоравале: то се и на „Солунском фронту“ стало, после ових првих успеха васпостављене српске војске.

Дошао је месец август 1916 године и његов дан: 29. август и празник тога дана, Усјековање главе Јована Крститеља. Тога дана у селу Острову, на извеслој просторији недалеко од Островског језера, куда је тога дана, на аугомобилу при прелазу колског пута преко жељ. пруге, с пратњом прошао Њ. В. Престолонаследник, у то време и Краљевски намеслик и вршилац краљевске власти, чуо се неки пуцањ, но без икаквих последица за буди кога. Један „очевидац“ — као једини сведок — тврди: да је тада на брду познао извеснога Рада Малобабића, а сем тога видео на брду још два човека у војничком оделу.

1 Драг. Т. Димитријевић, ускоро пуковник, у марту 1915. премештен за начел. штаба тако зване Ужичке Војске, која је под ком. генерала Илије Гојковића оперисала према Дрини и Вишеграду. Кад је загрозила оп сност са истока, цела је ова команда хитно прешла на Тимок, Зајечару. Ту је дала Бугарима прву борбу и при општем одступању, ова је војска и њена команда, поделила судбу остале војске и све тегобе — све до Крфа. Милан, млађи син пишчев која је, и ако малолетан, отишао у ужичку команду, као добровољац. Као добровољац погинуо је пишчев старији син Александар-Сања у рату 1912. Милана је Генерал Илија Гојковић произвео, по положеној заклетви за поднаредника.