Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

УГАШЕЊЕ ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋА _ 875.

вом: „Срби имају да бирају“ анализа српских међусобних партијско-политичких односа. М тај енглески чланак кма заслугу, да је учинио, да се са једне компетентне српске стране мало подигне завеса и назре нешто од истине.

Стојан Протић, после Н. Пашића у многоме први у Радик, Странци, који је уз то био не само посвећен у дубине солунскога процеса, чији се утицај на послове, и кад је мизистар и кад није, активно осећао па и у оне у Солуну. Нашав се изазван горњим чланком у Ватсоновој „Новој Европи“, Стојан Протић, ускоро за тим упути Сетону Ватсону нарочито своје писмо, датирано 22. авг. 1918. у циљу, да поред осталога објасни и оне „отежавне околности“ из владиног комуникеа. Но, то Протићу није било довољно па лично обавести Лондонског пријатеља, већ је то своје у многом погледу 3 ачајно писмо, одмах и објавио у неслужб, делу бр. 102. „Српских Новина“ од 28. авг. 1918.

Писмо садржи и ова разлагања:

Пошто је у духу обишао гробове погубљених, Протић прелазећи на држање српске Опозиције у те дана, а специјално у питању солунског процеса, наставља:

„Опозиција није имала и нема чисто држање према официрима, који су водили политику и који су засновали Црну Руку. Она им је повлеђивала у својој политичкој борби противу владе и радикалне пар ије. Она је због тога и кризу створила јуна 1917. год, и ако постоји ш нарочити докуменат, који је сам собом апсолушно искључивао помиловање Димштријевића. То је и сад једна од главних сметњи за ковцентрацију пол»тичких снага“ итд.

Дакле, „отежавне околности“ из комунике-а: владиног, оличене. су у једном „нарочитом документу“. Али је за онда, остало и даље непознато, шта је садржавао тај докуменат, који је доцније у домаћој журналистици добио назив „докуменат убица“. („Дневник“ Ц. од 7. ја угра, 1920.).

У целом току претреса од скоро три месеца није се у Солунском процесу нигде појавио буди какгв докуменат те врсте, како Протић означава горњи „нарочити доктменат“, који је искључивао помиловање пуковника Димитријевића. У чему је онда тако страховити значај његов!

Али у књизи о суђењу, има ипак нешто и ако само у овлашном облику, у свега шест редова, што скрива можда у себи велику тајну, но која је остала, не само необјашњена, но апсолутно недирнута кроз цео даљи претрес.

Била је Х!Л. седница првог вој. суда, на дан 25. априла у 15. час. и 30. м. То је била врло кратка седница, чији записник не испуњава ни једну целу страну књиге. По једном кратком испиту опт. мајора Љуб. Вуловића — записник на стр. 167. Књиге — констатује само орО:

„За тим суд прелази на испит оптуженога пуковника Драгутина Димитријевића: На питање, да ли остаје при свом поверљивом рапорту од 28. марта текуће године, и да ли и сада има намеру