Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

376 | ЖИВ. ЖИВАНОВИЋ 1

да се тим рапортом послужи у своју одбрану» — оптужени пу ковник Димитр“јевић изјављује, да сада налази да није принуђен, да се тим рапортом послужи, и да мења своју прву намеру и од тога одустаје.“

Како по свему даљем изгледа, овим је поверљивим рапортом, што оно се вели: Пуковник Димитријевић „дао тапију од главе“, и да ће то бити онај фатални докуменат, на чије указивање Ст. Протић полаже толику важност, у свом писму Сет. Ватсону и као да је цела седница од 25. априла инсценирана, да се овај „поверљиви рапорт“ нагласи, да постоји.

Али садржина документа остаје и даље тајна. Она је и данас у пелости непозната у аутентичном тексту, како је пуковник Димитријевић свој „поверљиви рапорт“ од 28. марта 1907. написао. Но, овде бисмо могли само нагласити, а с обзиром на све оно, што је тај докуменат пуковника Димитријевића, нарочито довођен у везу са историјским догађ-јима од 1914, да је света дужност, да се тај докуменат сачува. Њиме се више не може никоме ни помоћи ни одмоћи, аутору његовом најмање. Али се њиме може севетзити и савест аутора тога документа, као што ће се у њ-му сачувати једна преважна алка у ланцу догађаја, који су почели у јуну и јулу 1914., а завршени при крају 1918. год. _

Као што је већ речено, Ст. Протић је само нагласио важност дотичног документа, а не и његову ближу садржину. Но њему ипак припада заслуга, да је далеко доцније, допунио своју обзнану из августа 1918. У листу „Радикалу“, који је основао сам Протић, а у броју 135. тога листа, за годину 1922 на дан 25. марта, могао се — уз велику произведену тиме сензацију — на првој страни читати и ово:

„Што се сада тиче самога пок. Димзтријевића, ту је главно следеће. Пок. Димитријевић је признао на суду: да је он бао тај, што је организовао атентат у Сарајеву, који је опет дао Аустрији изговор, да нам објави рат.

После извесвих рефлексија о овом рату, цару Виљему, Русији а т. д. горња изјава у „Радикалу“ наставља:

„На послетку оно писмено признање пок. Димитријевића: шта је оно још значилор Докле то признање није постојало, Влада Краљевине Србије могла је како — тако ћутати. Али... кад се једнога дана у Влади сазнало поуздано од самога учиниоца дела, шта је могло друго следовати, до само — казна кривцу» Ако би влада друкчије поступила, онда би се направила саучесликом,..“

Ова обзнана, од тако компетентне стране, не оставља дгље никакве сумње, и шта су имале да значе оне, у комуникеу подвучене речи, по којима су „посгојале многе отежавне околности, које су неминов о морале спречити Министарски Савет, да их (стрељане) предложи за помиловање...“ као и шта је имао да значи и онај докуменат, који је, по Протићу, искључивао помиловање.

И ако је ова крупна констатација, не без намере увршћена у безазлену рубрику „Политичка зрнца“ историја, и савременици,