Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

УГАШЕЊЕ ДИНАСТИЈЕ ОБРЕНОВИЋА | 377

могу бити само захвални Стојану Протићу, што ју је овако јасно и незамотано овога пута изнео. Остало би, свакојако, још да се утврди: шта је навело пуковника Димитријевића да даде онај свој „поверљиви рапорт“, који је по смислу судског протокола од 25. априла 1917. (стр. 167) имао служити као одбрана, док Димитријевић по истом протоколу, „сада налази, да није принуђен да се тим рапортом послужи и да мења своју намеру и од тога олустаје“. Он је своју тајну однео у гроб; ма да је, као што ће се видети, у својој „последњој вољи“, дао назрети да џ он зна, за што умире. А онај, без сумње, интимни круг, који је деј твовао да се до овога „поверљивог рапорта“ дође, без сумње, да би могао попунити ову значајну п азнињу.

Међутим, као да је брижљиво рађено у томе правцу. То сведочи, далеко доцнија (децембра 1923.) изјава петорице: Миловановића, Лазића, Туцовића, Ч. Поповића и Вемића, осуђиваних на смрт и заточење. Повод за ову изјаву дале су напред наведене изјгве Ст. Протића, и на Крфу (1918) и у Београду (1922). У тој се изјави жаже:

„За време суђења у Солуну, као и за време претходне истраге над нама, нико нас није питао, па ни судио, за Сарајевски Атентат. После изречене пресуде нижег војног суда, којом смо, сем генерала Дамњана Поповића и Мухамеда Мехмедбашића, сви остали осуђени на смрт, а пре саопштене нам пресуде Вел. Војног Суда (која је већ била изречена), упућени су код нас у затвор, судија нижег војног суда, судски потпуковник Јов. Јовановић и деловођа нижег војног суда, сада апелациони судија у Београду, Божидар Катанић који су нам саопштили акт Министра Унутрашњих Дела Љуб. Јовановића, да се сваки од нас има посебно саслушати и казати све шта зна о Сарајевском. Атентату. Ми смо дали своје изјаве. Где се те наше изјаве (саслушања) сапа налазе, не знамо. Шта су о овоме изјавили пок. Драгутин Димитријсвић, пок. Љуб. Вуловић и пок. Раде Малобабић, не знамо. Знамо, да је пок. Димитријевић, пред своје испитивање код суда (мисли се на јавне претресе), поднео председнику суда г. Петру Мишићу један писмени акт поверљиве природе, за који смо начули, да се односио на Сарајевски Атентат, а чули смо од особа, које су вршиле надзор над нама, да је у свом саслушању то исто изјавио.

„Паше је уверење, да су: онај акт поверљиве природе пуковника Димитријевића, и ова саслушања, имала пресудан утицај на извршење изречене казне...“

_ Изјава ова објављена је прво у „Политици“, а налази се у цитираном делу, у збирци осталих важних података о Солунском процесу, у Загребачком часопису „Нова Европа“ бр. 18. од 21. јуна 1924, (стр. 552.).

Већина горе наведених изјава, сем ове последње у „Радикалу“ датирају се из средине године 1918. значи, да су све непосредне последице самог „Солунског процеса“. Ствар је одјекнула надалеко и кад би се све покупило, што је које где о томе писано, дало би