Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

378 жив. ЖИВАНОВИЋ

велику и врло информативну збирку разних погледа и мишљења као што није недостајало које где и написа, у којима је бачено на осуђене много непотребног и незаслуженог.

Но, заслужује као илустрација тога, да се бар наведе једно од оних страних мишљења. Оно је порекла швајцарског, овог јединог мирног острва у крвавом зараћеном мору, између Асутрије, Италије, Француске и Немачке, за чудо, и оно је из 1918. године.

„Јоштпа! де (Сепеуе, 2. марта, 1918. на уводном месту има чланак: „Пе Зете еп ех“,; где се говори о оставци Пашићева кабинета, износе се разне околности, које праћаху тада српску званичну политику у егзилу, и онда се наставља:

„Један озбиљан компзот противу привца би откривен; хтело се, с разлогом или не, видети у њему рука Аустрије. Више сфицира бише затворени, осуђени, стрељани, и међу њима њихов шеф један млад пуковник, један од најпопуларнијих у војсци, једна личност, како се вели, У истини магнетична (Мегтађјетеп таспеНаше): Драгутин Димитријевић.

„Око тога су имена кристалисане све интриге и сва опозиција. Тврдило се, да процес није исправан, и да је послужио политичким сплеткама (гепсипез). На све своје несреће, Србија придодаје данас и тежак (есгазапф) притисак једне Драјфусове аф.ре, и то на туђем земљишту (јегте Фех! . Влада се пољуља и више министара дадоше оставку. Г. Пашић одби помиловање, Ову строгост (земег!е) није могла да појми ни војска, ни земља.“

Овде се помиње и чувена Драјфусова афера у Француској, где је официр, који је дао име овој афери, (која је тако дуго држала Француску, па и европско јавно мнење у огромном узбуђењу) такође строго осуђен, да се при обнови процеса дође до супротног мишљења. Али то је била Француска; тамо је било јавне савести, тамо је био један Емил Зола, и толики други, који су се, и као непосредно незаинтересовани прихватили овога тешког питања, и извели с чашћу на чистину; покренули га у јавности поново у интересу правде, правосуђа своје земље, у интересу честитости Француске војске, а против неправде, коју иу Француској, као и у Немачкој и т. д. могу причинити преки начини војних судова. На послетку је, по норочитим диспозицијама, предмет дошао и пред цивилни Касациони Суд. ~

У нас, кад је извођен Солунски процес, и по месту и по времену, као и услед једностраности чисто војног законодавства, то није било могуће.

Али је било ипак, ма и позно нешто могуће: када је стваран, после свршених ратова, Устав уједињене Краљевине, о Видовдану 1921 године, у њему је се појавило, као посве ново наређење, у последњем ставу чл. 120. које категорично гласи: „Пресуде војних судова расматра у последњем степену Касациони Суд.“

То је уставно наређење било производ тешког моралнога. притиска, који је за собом оставио „Солунски процес.“

пена риту

тилт палете уарраеес иа