Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 4, Druga polovina vladavine kralja Aleksandra I do ugašenja dinastije Obrenovića : 1897-1903.

КОМБИНАЦИЈА УМЕРЕНИХ ЕЛЕМЕНАТА НА ВЛАДИ 51

безакоња, и утврдивши на тај начин јасно да системи Владан Ефремови не могу у Србији опстати, докле се год у њој буде и најмање закон поштовао. И ми смо у томе успели... (!!).

„То истина неће бити добро за нашу Отаџбину, нити за општу ствар целокупнога Српства, па не може бити добро ни за кога у Србији. Али и у политици долазе по кад кад у земљама тренутци, када све добре и искрене патриоте имају само једну реч и једну мисао, а то је: Што горе, тим боље!“

Доиста су Радикали овом необичном девизом, „што боље тим горе!“ одали једну несрећну црту нашу. Није ово први пут, да се од Радикала чује ова наопака реч, као што она није у Србији у опште нова, Кад је наш први рат с Турцима (1876. нагињао своме познатом исходу и када је падом Ђуниса и рат завршен српским поразом, онда се међу консервативцима (напредњацима) — помешаним у то време са Радикалима — који беху заједничка опозиција Либералима — такође доста гласно шаптало: „Што горе, тим боље!“ Кад је после непуних десет година, у рату с Бугарима (1885.) дошла „Сливница,“ онда су Радикали такође, и они у земљи, а нарочито они што беху, после Тимочке буне ван земље, (у Бугарској) велегласно викали: „Ако, ако: Што горе тим боље!“ Сад, после избора од 23. маја, истина не у тако критичним приликама као негда, чује се опет тај фатални усклик. И он се сад од стране Радикала само генералише. То је, без сумње, чисто наш Шумадијски специјалитет у сфери „патриотизма,“ који се код несловенских народа никада не види а од кога и сама Русија није била поштеђена у своме рату с Јапаном 1904.—5.; године, да после само дванаест година, у сред страшнога светскога рата, у марту 1917. стрмоглави у понор, из кога ће се можда, али са надчовечним напрезањима, кад год моћи подићи......

У чланку, који носаше наслов: „Избори без гласања или нов државни удар“ („Одјек“ бр. 75.) могаше се читати и ово забашуривање изгубљене битке: „И што је Радикална Странка, знајући све ово, ипак узела учешћа у овој изборној трагикомедији, то је било само за то, да очигледно покаже и деци у Србији, и свима, који су ма и за тренутак могли сумњати да сеу Србији ни под васпостављеним Ристићевим Уставом од 1869. године не може добити Народна Скупштина, која не би имала већину радикалну; да је то могуће само кад се слисти и тај анахронистички Ристићев устав, то јест кад се изврши нов државни удар. Сад је јасно, за свакога очигледно, да је Радикална Странка на пољу легалне борбе, под сваким уставом, под сваким изборима и политичким системом имала и има већину, и да њу, на том терену, на ком једино може стајати и радити једна Странка, нико није могао и не може победити“. Као, да у дане сјајних радикалних победа из 1882. и 1883. није био у снази Устав од 1869,7!

Упоредо са тим резоновањем ишли су и даљи напади на Ристића, на Либерале, на „Срп. Заставу“. Орган Либер. Странке, у своме бр. 64. од 30. маја, а у чланку „Радикали пре и после из-

4%: