Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878, S. 338

332 ЖИВ, ЖИВАНОВИЋ

штини после 26. септ. и већ 8. октобра т. г. озакоњене. Каљевић, налазећи у томе потпоре у својих министарских другова „либералног левог крила“ (како га назива Ристић), желео је да искупи своју реч и у погледу штампе. Али за то је требало спремити предлог; а влада није на томе могла радити на пречац. Пошто је свршен, и 16. окт. потписан Закон о српском народном зајму, који је проистицао из крагујевачких „Тајних одлука“ донесених за прошле владе, и којим су се имали створити извори на случај рата — Народна Скупштина би одложена 17. октобра, с тим да се састане 18. новембра исте 1875. године, Стојан Бошковић, не мање је се истакао предлозима и мерама за даље побољшање наставе, подносећи Скупштини још пре одлагања измене у закону Вел. Школе и гимназија. Кад је се Скупштина, после месец дана, поново састала, имала је да се занима изменама у закону о печатњи, са проширењем одредаба његових, што је и узакоњено 15. дек. 1875.

Скупштина је, бавећи се разним предлозима по свима струкама државне управе и законодавства, прилично потрајала — до 21. јануара 1876. год. када је Кнежевим указом закључена. Али бура, која је у велико тутњила далеко на хоризонту, таласима својим ударала је јако о границе Србије, у којој су се претресале разне реформе, док се међу тим и сама спремала, неизвесна још: да ли ће јој спрема требати за одбрану или за напад. Овакво двоструко стање и расположење доиста класичним начином обележава Ј. Ристић, завршним речима одељка Ш. „Србија и Црка Гора пред улазак у рат“ своје Дипломатске Историје:

„Тешко је, вели, било спремати аутономне реформе с пушком о рамену. То је могло ићи само дотле, док се ватра и вода не помешају, а кад то буде, онда ће, или ватра воду у пару претворити, или ће вода ватру угасити. Зна се, који је случај наступио у Србији, чим се изашло на бојно поље“.

Но, лично узев, Каљевићу се мора одати правда, да је бар искупио своју реч, раније дату као посланички кандидат, посланик и министар — боље, но његов друг Чумић. С каквим успехом, то је наравно, друга ствар.

Министарство Љ. Каљевића испунило је своју задаћу. Оно је било прелазно министарство. За њега би се пре могло рећи да је хтело бити министарство „помирљивости и добре воље“, и ако и њему нису биле уштеђене недаће разне врсте, као што је већ био тако звани „Црвени барјак“ у Крагујевцу. Појаве ове биле су, с једне стране, као израз већ нагомиланог напона од проповеди нових полит. погледа. Ти су погледи почели оснивањем листова: „Јавности“ и „Ослобођења“ под Св. Марковићем у Крагујевцу (од 1873. даље), а прихваћених младим људима, професорима, ђацима, радницима и другим елементом те врсте (чему ће бити посвећен, у Књизи П. нарочити одељак, под насловом: Појава радикализма у Србији). А с друге стране, те су појаве вероватно лакше избиле са мекше руке и предусретљива духа тадашње Каљевићеве владе, која је можда и сама, нехотице повлађивала