Politička istorija Srbije u drugoj polovini devetnaestog veka. Knj. 1, Od Sveto-Andrejske Skupštine do proglasa nezavisnosti Srbije : 1858-1878, S. 337

ЛИБЕРАЛНА СТРАНКА ПОНОВА НА УПРАВИ ЗЕМЉЕ 331

сигурност“, да за сад неће од стране Србије доћи каква експлозија, каква се очекивала да је остало Стевча-Ристић-Грујићево министарство, које је и носило назив „акционо“, и какву су консервативци, преко Земуна, из дана у дан објављивали иностранству, Не мање, оно је испуњавало своју дужност, трудећи се да искупи реч, да ће довршити нашу војну организацију и убојну спрему, на коју су и догађаји упућивали, а за коју су већ стајале и познате одлуке скупштинске. У погледу унутрашње политике, Министарство Каљевић Бошковићево желело је да се обележи као министарство политичких рефорама. У првом реду, њиме је омогућен рад саме Скупштине; земља је предохрањена од нових изборних и других потреса и трзавица, којих је већ било и сувише.

Народна Скупштина, будићи и сама сведок промена од 22—26. септембра 1875. продужила је рад са Каљевић-Бошковићевим министарством, мирно и непрекидно, пошто је себи на чело добила место Каљевића за председника, познатог нам либерала Димитрија Ђ. Јовановића! а за подпредседника Алексу Здравковића (30. септембра). Изгледаше, да је Србија ушла у пристаниште најпотпунијега мира и тишине.

Влада Каљевић-Бошковићева, са истом Скупштином, били су савремени сведоци венчања Кнеза Милана и Кнегиње Наталије, које је било 5. октобра 1875. у Београду.

Ми знамо да је Каљевић био у ранијим приликама покретач предлога за проширење унутрашњих слобода, почев од општина, па до закона о штампи. Измене у закону о општинама, претресане у Скупштини пре 22. септембра, настављене су и свршене у скуп-

' Димитрије Ђ. Јовановић био је тип човека, који је под мирном спољашношћу крио знатну енергију, која је у толико више цењена, што је руковођена вазда часним и патриотским мотивима. То сведочи и његово релативно рано истицање у политичке врхове, и то у самој Скупштини, којој је он сад и по други пут председник. Димитрије је рођен у Пожаревцу 18. јула 1836. По вишој спреми бно је правник, свршивши Лицеј (1857) и после кратког службовања у судској струци, оде, о свом трошку 1861. у Париз, где „амес ејове“ сврши права и 1866. врати се у Србију, ступив понова у судску струку, идући постепено, до члана касације (1874.) Тада га већ видимо у Скупштинама, као одлична члана, и пријатеља народнога. Његов је предлог био за закон о пет дана орања. Гласао је за рат, а кад је овај почео, он је у оба рата као Велики Судија у тимочком корпусу, поделио с војницима и све ратне тегобе, идући и у ланац. Тада је и навукао, у другом рату, пешачећи од Књажевца до Пирота, тешко обољење, и као болестан се не одвоји од војске. Тек по свршетку рата, већ оболео, оде у Беч, да потражи лекарске помоћи. Но то је било доцкан. Враћајући се из Беча, умре на лађи 31. маја 1878. Сарањен је у Београду с општим учешћем и поштовањнм. Странка Либерална јако је жалила због овога губитка одлична пријатеља. Последње су му речи биле: „Народ српски треба да чува Народну Скупштину, као зеницу свога ока“.

# Поред четири консервативца, које је Каљевић увео у Скупштину (међу њима Пироћанац и Кујунџић), ушао је као наименован посланик и Владимир Јовановић тада секретар мин. фавансија 10 окт.).

Од бив. министара Јевр. Грујић.и Радивоје Милојковић буду (1. нов.) враћени у Савет. — А познати нам свештеник политичар, прота Јова Јовановић буде (у новембру) постављен за професора Богословије, и наименован за ректора. Ово је друго било дело Бошковићево као министра просвете и црев. послова.